Иде ли ЕУ путем који је разбио Југославију?

БАЊАЛУКА - Европској унији, уколико њене политичке и институционалне елите крену путем федерализације, односно унитаризације ове заједнице, пријети сценарио распада налик оном који је задесио некадашњу Југославију.

Каже ово за "Глас Српске" политички аналитичар и правник Милко Грмуша, коментаришући поновно отварање питања расподјеле моћи и начина доношења одлука унутар Европске уније, која се у посљедње вријеме суочава са низом егзистенцијалних, финансијских и економских изазова.

Према ријечима Грмуше, поруке које се у посљедње вријеме све чешће могу чути из самог врха европске политике, а које долазе од предсједника Европске народне партије Манфреда Вебера, бившег италијанског премијера и некадашњег предсједника Европске централне банке Марија Драгија, али и њемачког министра финансија Ларса Клингбеила, готово су идентичне аргументацији која је доминирала у Југославији крајем 80-тих, када је тадашње комунистичко руководство настојало да спроведе још снажнију централизацију власти.

- Поруке елита о потреби јединствене, централизоване и федералне Европе више нису скривене, већ се о томе говори потпуно отворено. Оно што је, међутим, најзанимљивије и најконтрадикторније јесте чињеница да су изјаве и аргументација готово идентични онима из некадашње Југославије непосредно прије њеног распада - истиче Грмуша.

За балканске државе, а посебно за БиХ, овакав модел би, упозорава Грмуша, такође могао имати далекосежне посљедице. Уколико би једног дана постале чланице ЕУ, земље региона ризикују да буду маргинализоване. Мали политички центри, како наводи, изгубили би стварну контролу над властитим одлукама, ресурсима и развојним политикама, док би правила игре дефинисале највеће и најутицајније државе чланице.

Читаву ову расправу иначе поново је отворио бивши италијански премијер Марио Драги, који је недавно изјавио да, уколико Европа жели да опстане у новим и знатно сложенијим геополитичким околностима, Европска унија мора да пређе из конфедералног у федерални модел функционисања.

Према његовом мишљењу, Европа више не може да дјелује као лабав савез суверених држава у свијету у којем Кина контролише кључне тачке глобалних ланаца снабдијевања, док САД све чешће користе царине и политичке притиске као инструменте спољне политике.

Драги као кључни проблем истиче чињеницу да се унутар Европске уније одлучује консензусом, уз право вета сваке чланице што ову заједницу, како каже, чини спором, нефлексибилном и политички немоћном.

По његовом мишљењу, прелазак на федерацију омогућио би овој заједници да постане јединствена геополитичка сила, способна да води заједничку одбрамбену и спољну политику и ефикасније наступа у глобалним трговинским преговорима.

Сличне ставове износи и Манфред Вебер који сматра да је неопходно темељно реструктурирање ЕУ. Иницијативе овог типа већ се налазе на столу у Берлину и Паризу. Предлаже се модел који би водећим европским економијама омогућио доношење одлука без консензуса свих 27 држава чланица.

Критичари федерализације, међутим, упозоравају на бројне ризике оваквог приступа. Као први наводе губитак суверенитета, јер права вета, која Драги и слично оријентисани политичари виде као кочницу, за мале државе представљају кључни механизам заштите националних интереса.

Други ризик односи се на продубљивање демократског дефицита, будући да федерална структура додатно јача наднационалне институције, док национални парламенти губе стварну контролу над процесима одлучивања.

Трећи аргумент односи се на безбједносни аспект, јер би одлуке о заједничкој одбрани и војним ангажманима могле увући мање државе у конфликте без њихове јасне сагласности. Коначно, као један од највећих ризика наводи се могућа маргинализација у оквиру "Европе са више брзина", у којој би земље ван уског језгра федерације биле гурнуте на периферију, са слабијим приступом фондовима, инвестицијама и мањом политичком тежином у међународним односима.

- Европа и Балкан се данас несумњиво налазе на раскрсници. Мале државе, попут БиХ, морају веома пажљиво и реално процијенити своје дугорочне интересе, посебно ако се једног дана нађу у позицији да приступе ЕУ. Уколико прихвате улогу периферног члана, постаће немоћне у систему у којем кључне одлуке диктирају велике силе - поручио је Грмуша.

Додаје и да се у Југославији тврдило да је више централизације једини начин да држава преживи. Умјесто стабилизације, такав приступ је продубио подјеле и убрзао распад. Данас се у ЕУ слично дешава.

• ФЕУДИ И КМЕТОВИ

Концепт "Европа у двије брзине" подразумијева постојање уског круга држава које чине политичко, економско и безбједносно језгро Европске уније. У пракси, то значи да кључне одлуке доносе најразвијеније и најутицајније земље, док остале преузимају већ усаглашене политике. У привилегованом језгру најчешће се помињу Њемачка и Француска као главни носиоци интеграција, уз Италију, Холандију, Белгију и Шпанију.

С друге стране, земље источне и југоисточне Европе, као и будуће чланице са Балкана, нашле би се у споријој брзини, са мањим утицајем на доношење одлука и ограниченијим приступом стратешким фондовима и инвестицијама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.