Фреске у српским манастирима: Љепота која надилази вијекове

Најљепша умјетничка дјела из давне прошлости и данас се могу видјети у бројним средњовјековним српским манастирима и црквама. На њиховим зидовима налазе се украшене фреске које задивљују својом јединственошћу и љепотом, која надилази вијекове.

Фреске из српских манастира, иако углавном дјела непознатих мајстора, сврставају се међу најљепша и најзначајнија дјела свјетске баштине.

Њихову оригиналност и вриједност признале су многе свјетске организације. Тако су се неке од најљепших фресака нашле и на Листи свјетске баштине УНЕСКО-а.

"Бели анђео"

Једна од њих је "Бели анђео" која се налази у манастиру Милешева и која је уједно најпознатија и за многе најљепша српска фреска. Фреска је дио веће композиције у цркви Вазнесења Христовог у манастиру Милешева.

На слици је приказан арханђел Гаврило који сједи на камену и показује Христов празан гроб, чиме је објављено Христово васкрсење. Анђео гледа право у очи, без обзира на то из ког угла се посматра, а тајна љепоте ове фреске је у јасном осјећању бескрајне вјере и наде поруком љубави и мира.

"Бели анђео" је био скривен испод друге фреске од 16. па све до 20. вијека Још пред крај 19. вијека чувени археолог Артур Еванс је у "Гардијану" објавио да "ништа што је створио Ђото не премашује љепотом Анђела из манастира Милешеве".

У модерну историју фреска је уписана 1963. као дио првог сателитског преноса између Старог континента и Америке.

Сателитским сигналом, у "пакету достигнућа Земљана", заједно са сликама Кинеског зида и човјековог освајања Мјесеца, отишла је у свемир.

Милешева је изграђена 1218. и 1219. године, а живописана од 1222. до 1228. Фреске које се налазе на унутрашњим зидовима Милешеве су највећа сликарска умијећа тог доба у Србији, али и сликарства у Европи.

Милешевско сликарство красе и портрети владара. Међу њима су Стефан Првовенчани, краљ Радослав, дио портрета Стефана Немање и два пута краљ Владислав, али и Свети Сава...

"Смрт Богородице"

Посебну вриједност манастира Сопоћани, који је у 13. вијеку подигао краљ Урош представљају управо његове фреске које су врхунац српског, али и византијског сликарства времена у којем су настале.

У овој српској светињи налази се мноштво фресака из средњег вијека, а најпознатија је "Смрт Богородице". Композиција фреске и симфонија жутих, плавих, зелених и љубичастих боја остављају најјачи утисак. Фреска приказује бол апостола, архијереја, јерусалимских жена, анђела и Исуса Христа због смрти Богородице.

Тајна љепоте живописа, како су објаснили стручњаци, лежи у привржености идеалима вјечне античке љепоте. Бројни историчари умјетности наводили су да је сопоћанско сликарство усамљено у свом изразу монументалности и начину испољавања античке љепоте и не може се објаснити јасном развојном линијом српског сликарства.

Оно што су умјетници у Сопоћанима успјели да у линеарности и колориту осликају среће се још једино у италијанској ренесанси.

"Свети ратници"

Живопис Манасије спада у ред највећих домета средњовјековног сликарства. Данас је, нажалост, очувана само једна његова трећина, нема ни натписа о времену његовог постанка. Претпоставља се да је био завршен 1418. године.

Од очуваних фресака најзанимљивија је ктиторска ("донорска") композиција на западном зиду главног дијела цркве, на којој деспот Стефан у једној руци држи повељу, а у другој модел манастира.

На јужном и сјеверном зиду, у пијевницама, очувани су величанствени ликови светих ратника. Ликови светог Ђорђа, светог Димитрија, светог Прокопија, светог Артемија, светог Јакова Персијанаца и светог Јевстатија осликани су у јужној, а светог Теодора Тирона, светог Теодора Стратилата, светог Меркурија, светог Никита, светог Нестора и светог Арета у сјеверној.

Свети ратници спадају у најбоље очуване ликове сликарства Ресаве и по љепоти се издижу у умјетнички врхунац византијског и српског монументалног украса у цјелини.

Одабрани борци су поуздани браниоци Христове вјере, а сви су насликани у пуној војничкој опреми, са фигурама класичних пропорција.

У горњим зонама пијевница насликане су сцене из Христова живота.

Жича и Високи Дечани

Манастир Жича подигао је краљ Стефан Првовенчани, а у њему је забиљежено крунисање седам српских краљева из рода Немањића.

Фреске које красе Жичу рађене су у византијском стилу. У Жичи се налазе радови осликани око 1220. године, у вријеме златног доба сликарства.

У манастиру се налази још један слој фресака, које су нестале у 14. вијеку, када је Жичу обновио краљ Милутин.

Од фресака се издвајају сцене из Христовог живота, портрети Стефана Првовенчаног и фреске Светих апостола Петра и Павла.

У манастиру Високи Дечани из 14. вијека, на Косову и Метохији, иако је тешко страдао под Турцима, највредније фреске из 14. вијека су сачуване.

Високи Дечани налазе се такође на листи свјетске културне баштине УНЕСКО-а, јер су фреске овог манастира једно од највреднијих примјера ренесансе Палеолога у византијском сликарству и запис о животу у 14. вијеку.

Иконе и фреске Високих Дечана сматрају се великим дјелом српског сликарства. У главној манастирској цркви може се видјети више од 1.000 композиција на којима је приказано исто толико ликова.

Хиландар

Манастир Хиландар саграђен је на иницијативу Светог Саве, који је постао монах на планини Атос 1191. године.

У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона и фресака, тако да представља најзначајнију ризницу српске средњовјековне културе уопште.

Вриједно зидно сликарство заузима 5.000 метара квадратних.

Грачаница

Манастир Грачаница је задужбина краља Милутина, а подигнут је између 1315. и 1321. године.

Главни живопис Грачанице је достигнуће Милутинове дворске сликарске школе и дјело је чувених солунских сликара - Михаила и Јевтихија. Први пут у српском сликарству у Грачаници је насликана усправна разграната лоза Немањића са 16 портрета. На улазу у цркву налазе се портрети краља Милутина и његове жене Симониде.

И Грачаница је уврштена на листу свјетске баштине УНЕСКО-а.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.