Фото: Ђукановић има двије опције
Ђукановић мисли да је он ријешење, мада је одавно главни проблем Црне Горе, пише Дојче веле.
Његова странка више неће моћи да формира већину, али то је тек је први корак у црногорском освајању слободе, коментарише за Дојче веле Драгослав Дедовић.
Високу излазност на парламентарним изборима у Црној Гори аналитичари су најприје посматрали као нешто што иде наруку опозицији. И заиста, истраживања јавног мњења јесу предвидјела да ће Ђукановићева Демократска партија социјалиста (ДПС) можда пасти на 35 одсто. Али нису предвидјела скоро 33 одсто за коалицију „За будућност Црне Горе", чија је кичма просрпски "Демократски фронт".
Висока излазност у земљама попут Црне Горе може имати и нежељене пропратне посљедице. Треба подсјетити да владајућа Демократска партија социјалиста преко Министарства унутрашњих послова има ексклузивни приступ централном бирачком регистру.
У земљи која званично има 622.000 становника у бирачке спискове уписано је преко 540.000 бирача – дакле, пунољетних особа. Процијењује се да је број малољетних особа у Црној Гори око 140.000. Дакле, или Црногораца има око 700.000 па је демографска статистика потпуно оманула, или на бирачким списковима „спава" вишак од најмање педесет, можда и шездесет хиљада фантомских бирача. То је десет одсто бирачког тијела. Активирање само неколико процената фиктивних бирача у критичним ситуацијама може да ријеши тијесне изборе у корист власти.
Можда је управо то имао на уму Милош Николић, Ђукановићев страначки портпарол, када је одмах послије затварања биралишта у камере изјавио да се његова партија за ту велику излазност спремила и да очекује побједу.
Функционерка ДПС-а Нела Савковић Вукчевић је нешто касније рекла да је, на основу 60 одсто обрађеног материјала, ДПС освојио 37,8 одсто гласова. Тај научно-фантастични податак би могао да буде посљедњи Павловљев рефлекс људи који до сада нису знали шта је пораз, па дубоко вјерују да ће неким чудом остати на власти.
Овај пут, изгледа, нису помогли ни фантомски бирачи, ни плашење познатим великосрпским бауком, ни државно медијско спиновање. ДПС је изгубила толико процената да би у свакој пристојној земљи први човијек те странке дао оставку исте вечери. Али не и Мило.
Иза поноћи Ђукановић је вратио наду својој уплашеној страначкој војсци – тврдећи у свом киселом обраћању јавности да ДПС са својим савезницима има 40 мандата, а за већину је потребан 41. Није рекао, али није ни било потребно, да је до јутра можда могућ и онај четрдесет и први, чудесни мандат у његову корист. Барем за сада од тога нема ништа – у понедјељак ујутро то је потврдила и Државна изборна комисија која је изашла са прелиминарним резултатима.
Како год Мило Ђукановић изокретао ствар, неће моћи да сакрије чињеницу да његова партија није могла да се довољно припреми за коначну стрмоглаву ерозију газдиног ауторитета. Ако представницима власти, упркос монополском посједовању свих државних ресурса, легалних и илегалних средстава увјеравања, овај пут није пошло за руком да прикупе знатно више од трећине гласова, онда је евидентно да се „модел Мило" потрошио.
ДПС је против себе имала Српску цркву, корону, економску катастрофу али и не знајући и – свог некадашњег гаранта успјеха Мила Ђукановића, чије име је уградио у назив изборне листе. Јер Мило је одавно изгубио смисао за политичку реалност.
Погрешио је у конфронтацији са црквом, погријешио је потцјењујући нарастање грађанског отпора, није могао да сакрије све очигледнију корупцију, политизовао је борбу против пандемије и, напокон, погрешио је у томе што није одложио изборе. Одговор који је верглао деценијама – кривци за све што је кусо у Црној Гори јесу у империјалном Београду – више није могао да увјери већину људи.
Послије више од три деценије Мило Ђукановић губи контролу над парламентом. Али нису у праву они који мисле да је тиме ствар обављена. Наслијеђе које иза себе оставља ДПС је суморно. А председник државе се још зове Мило Ђукановић.
Он се одавно политиком бави само да би заштитио себе, свој клан и огроман иметак, да би имао имунитет због грешне прошлости – од своје ратне улоге деведесетих, до имена у досијеима западних тужилаштава надлежних за шверц у великом стилу. Ђукановић се дуго, предуго представљао као ријешење. А одавно је постао главни проблем Црне Горе.
Он ће пре или касније морати да бира између егзила у некој земљи која воли новац ислужених аутократа или даљег стварања раздора у Црној Гори. Овај други сценарио би га могао довести до судског исхода, који му се не би свидио. Може му се десити да му са задовољством суде управо они прелетачи који су до малочас по његовој вољи судили другима.
Питање је да ли ће Ђукановићева ДПС повући мањинске партије у опозицију. Природно мјесто мањинских политичара је у близини буџета. Зато је логично очекивати да ће макар неки од њих повећати тијесну већину нових побједника.
Здравко Кривокапић, нестраначки лидер опозиционог блока „За будућност Црне Горе", у првом постизборном обраћању грађанима дјеловао је поприлично увјерљиво, исто као и његови будући партнери у власти Алекса Бечић и Дритан Абазовић.
Најављене су промјене. Спорни закон који се тиче цркве биће повучен, биће донесени антикорупциони закони, биће формирана експертска влада са временски ограниченим мандатом. Најављено је изјашњавање грађана о кључним питањима, дакле више директне демократије. Неће бити реваншизма, али хоће бити обрачуна правне државе са криминалом.
Све то звучи добро. Али економска криза ће пуном снагом ударити Црну Гору баш у периоду у којем ће нова власт бити присиљена да истовремено рашчишћава заоставштину деценијама храњене партократске хоботнице. Осим тога, докле год је Мило Ђукановић у близини било које функције, освојен степен демократских слобода у Црној Гори неће бити иреверзибилан. Најважнији задатак нове власти биће – да створи демократске механизме у институцијама државе, који ће већ у покушају осујетити сваког новог Мила.
Ипак, има мјеста опрезном оптимизму. Принцип смијењивости власти од синоћ важи и за Црну Гору.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.