Детаљи тешких преговора у Дејтону и 29 година касније привлаче пажњу: Шта је причао Милошевић

БАЊАЛУКА - Док су трајали преговори у Дејтону, тог новембра 1995, били смо смјештени у собама чланова породица војника и старјешина који су радили у америчкој војној бази. То су биле слабо опремљене собе, готово спартански. У нашем павиљону била је заједничка делегације Републике Српске и тадашње Југославије, а остали у другим павиљонима. Делили смо заједничко двориште, али се због обавеза нисмо нешто ни виђали, а ни причали. Рад је био веома напоран, радило се некада и више од 20 часова дневно, тако да смо сви, при крају тих преговора, били видно исцрпљени. БАЊАЛУКА - Док су трајали преговори у Дејтону, тог новембра 1995, били смо смјештени у собама чланова породица војника и старјешина који су радили у америчкој војној бази. То су биле слабо опремљене собе, готово спартански. У нашем павиљону била је заједничка делегације Републике Српске и тадашње Југославије, а остали у другим павиљонима. Делили смо заједничко двориште, али се због обавеза нисмо нешто ни виђали, а ни причали. Рад је био веома напоран, радило се некада и више од 20 часова дневно, тако да смо сви, при крају тих преговора, били видно исцрпљени. БАЊАЛУКА - Док су трајали преговори у Дејтону, тог новембра 1995, били смо смјештени у собама чланова породица војника и старјешина који су радили у америчкој војној бази. То су биле слабо опремљене собе, готово спартански. У нашем павиљону била је заједничка делегације Републике Српске и тадашње Југославије, а остали у другим павиљонима. Делили смо заједничко двориште, али се због обавеза нисмо нешто ни виђали, а ни причали. Рад је био веома напоран, радило се некада и више од 20 часова дневно, тако да смо сви, при крају тих преговора, били видно исцрпљени.

Казао је то у својеврсном свједочењу за "Глас Српсе" професор права и један од чланова делегације Републике Српске на преговорима у америчкој држави Охајо, у градићу Дејтону Радомир Лукић, поводом 29. годишњице од потписивања тог документа, који је донио мир у БиХ.

Исцрпљујући преговори трајали су три седмице у војној бази Рајт Патерсон која је у историји позната по браћи Рајт, који су цивилизацији подарили први авион управо на том подручју почетком 20. вијека. У тамошњим баракама деценијама касније биле су смјештене делегације које су у Дејтону преговарала о судбини и новом изгледу БиХ. У моменту када је до њих стигла вијест да је договорен мировни споразум, били су у соби код Момчила Крајишника. Тада нису знали шта све пише у анексима.

- Имали смо примедбе, а једноставно неким разговорима нисмо присуствовали, тако да нисмо знали, на пример, каква је судбина Брчког нити делова Сарајева у односу на оно што смо имали пред нама дан или два пре. До промена је дошло - казао је он.

Тога дана појавио се Слободан Милошевић, донио карту, рекавши да, како данас свједочи Лукић, територију Републике Српске не пресијеца ни жица. Испоставиће се, ипак, да то није било тачно.

- Већ тада је био ту углављен и споразум о арбитражи за Брчко и договорено да делови Сарајева под нашом контролом припадају Федерацији, укључујући Илиџу, делове Вогошће и тако даље. То је, ето, била судбина тог потоњег дана. Ми смо се изненадили када смо видели да то и није било баш тако како је рекао Милошевић, улазећи у собу Крајишника - рекао је Лукић.

Дан послије, 22. новембра 1995. године, у тадашњем "Гласу српском" објављен је текст агенције Срна са изјавом Крајишника који је тада тврдио да ништа није потписано и да споразум не задовољава ни минимум интереса ни циљева који су претходно били усвојени на сједници Скупштине Републике Српске. Уз то је додао и да је споразум усвојен на састанку гдје није била делегација из Републике Српске, већ дијела СР Југославије и друге двије стране, као ни да је неће бити на свечаној церемонији, која, у вријеме давања те изјаве, само што није била почела. Лукић каже да је све то отприлике тачно, али да је изјава дата у том тренутку. Касније се све промијенило.

- Он је био највише погођен неким стварима које су наговештаване и заиста је одступало од смерница Народне скупштине. И у авиону у повратку чинило нам се да нисмо успели. Међутим, када се после много година све зброји, може се рећи да је то то, јер је Српска била деструисана борбама, разарању и смрћу, а Југославија бачена на економско дно. То не треба заборавити ни данас, а у оном тренутку то све нисмо могли ни да видимо у жару наше борбе, која је почела још 1990. године за српску слободу и конститутивност у БиХ - рекао је Лукић.

На питање да ли је било теже прихватити споразум који је договорен, а који није био онакав какав су хтјели, или све то саопштити народу када су се вратили, каже да је све било једнако тешко.

- У почетку смо сви одбијали да прихватимо споразум, али како су одмицали дани, разумевали смо да је то, ипак, нека врста успеха, испод оног очекиваног, али да се даље не може и да нема смисла у тим околностима више ратовати. То је било тешко саопштити нашем народу. Ја сам био овлашћен и задужен да идем по нашим деловима Сарајева, држим састанке са људима и предлажем да остају и после предаје власти муслимаско-хрватској федерацији. Просто, људима се то није могло објаснити и они су били глуви на то, с правом незадовољни, али не тече историја по нашим жељама - рекао је Лукић.

Српска, данас, каже, с правом слави 21. новембар, док у ФБиХ то не чине, јер своје

циљеве нису остварили, већ су их продужили у својим мирнодопским политикама у којима не желе да одрже БиХ као равноправну заједницу два ентитета и три народа.

Општи оквирни споразум за мир у БиХ, познатији као Дејтонски споразум, је званично потписан 14. децембра 1995. у Јелисејској палати у Паризу, а иза њега стоје САД, Њемачка, Велика Британија, Француска, Русија.

Касагић: Били смо срећни

Рајко Касагић, који је у вријеме договора у Дејтону био мандатар за састав Владе Републике Српске, каже за "Глас" да су били срећни када је Слободан Милошевић објавио да је рат завршен и да нема више погибије.

- А то што смо добили по Дејтону, рекао је и сам Добрица Ћосић, да никад српски народ није добио то што смо ми добили БиХ - Републику Српску. Са мном је у то вријеме разговарао аустријски министар иностраних послова и рекао ми да смо производ мировног споразума и да ће директно сарађивати са Републиком Српском, што значи да нам је признао и четврти елемент државности, а то је спољна политика - рекао је Касагић, који тврди да нико Републику Српску не може да укине.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.