Дејтонски споразум постао највећа препрека исламизац

Идеја панисламског јединства, рођена у исламским централним просторима, веома снажно запљуснула СФР Југославију и њене муслимане већ од времена првих покушаја да се обнови калифат, тј. јединствена муслиманска држава на нивоу планете

Различите политичке опције које су у БиХ постале препознатљиве још уочи посљедњег крвавог рата, мање-више актуелне су и данас на истом том простору. Непомирљиве разлике међу њима трају и данас. Најјача и најагресивнија је опција унитарне БиХ заснована на "Исламској декларацији" бошњачког ратног вође Aлије Изетбеговића, која негира Дејтонски споразум. Њен мото је, у суштини, негирање да је БиХ сложена, мултиетничка и мултикултурална заједница. Крајњи циљ је да се кроз такав политички систем дође до позиције један човјек - један глас, што би напосљетку значило да државом влада један, најбројнији, народ - Бошњаци (муслимани). У својој недавно објављеној књизи "Терористичка мрежа у Босни и Херцеговини" о томе пише и мр Слободан Радуљ, тврдећи да та "политичка опција муслиманске државе на Балкану има огромну подршку земаља исламског свијета и неких излобираних кругова са Запада". Имајући у виду на који начин је рат вођен, и да није остварен ратни циљ вође муслимана Aлије Изетбеговића, тај рат је, и послије Дејтонског споразума, вођен другим средствима. Тужба БиХ против Србије и Црне Горе за геноцид и агресију, поднесена Међународном суду правде у Хагу, један је од доказа за то. Да би се боље схватило колико је ово озбиљан проблем треба се подсјетити и на неке историјске чињенице на основу којих је много лакше препознати настојања одређених политичких и вјерских структура чије интересе у овој земљи, по свему судећи, заступа бошњачка политичка елита из Сарајева. У поменутој Радуљевој књизи о коријенима исламског тероризма, од којег данас многим земљама свијета пријети највећа опасност (а и БиХ се показала као изузетно плодно тле за терористичке активности) стоји сљедеће: На тајном састанку одабраних муслиманских вјерских и политичких представника одржаном у Техерану, 1928. године у чијем су раду учествовали и представници из Европе, одлучено је да се започне заједничко дјеловање и стварању плана за планетарно ширење Мухамедовог учења, чији је коначни циљ стварање Калифата, тј. јединствене муслиманске државе на нивоу планете Земље. Вишеетапни план Понесени успјехом овог иницијативног састанка, поново се, такође у Техерану, 1930. окупљају званични представници вјерских и политичких заједница исламског свијета. На овом иницијативном састанку били су присутни, највећим дијелом, вјерски учитељи, тј. улеме. Послије низа полемичких расправа, а свјесни да су под будним оком Бога који је преко својих земаљских пророка предао поруку о обједињавању и уједињењу свих Мухамедових сљедбеника, коначно је донесена одлука да се као филозофски принцип преузме учење медресе која ће спровести повратак Курана и аутентичним хасидима онако како их они тумаче. Извршиће се обједињавање ислама, који треба да изнађе основе за један нови политички систем иманентан Мухамедовом учењу, а наравно супротан западним моделима. На овом састанку усвојена су два документа - пројекат плана "Џихад - 3000" и пројекат стратегијско-оперативног дејства у његовој реализацији. У нацрту пројекта плана "Џихад - 3000" између осталог се истиче: Полазећи од поруке коју су пророци примили, да је неопходно објединити све муслиманске снаге и да је потребно стварање изворног муслиманског халифата на чије ће чело поново доћи пророк Мухамед, као Велики халиф, када за то дође вријеме, приступило се изради пројекта којим ће се створити предуслови за одигравање "тако радосног и величанственог догађаја". За стварање јединственог муслиманског калифата, изворно тумачећи Куран, није битно вријеме и нису битне нације, битни су само муслимани искрено предани вјери за коју су спремни да поднесу сваку жртву која се од њих захтијева. Сам Бог ће одлучити када ће се то десити, а његовим поштоваоцима је дато да тај план реализују. Сходно томе, план није временски ограничен, битно је постизање циља, који је ради лакше практичне реализације подијељен на етапе за које овоземаљски тумачи Пророковог учења сматрају да је реално изводљив. За остварење прве етапе оквирно је одређена 2000. година, а дјеловање у том периоду се односи на учвршћивање и стабилизацију земаља које су у пуном смислу достигле статус радикално исламизованих. Према основној замисли, те земље ће бити практични носиоци пројекта у првој етапи, јер пружају пуну сигурност и имају инфраструктурне способности за његову реализацију (Иран, Aвганистан, Индонезија и Либан као истурено командно мјесто према Израелу). Друга етапа односи се на рушење режима у земљама арапског свијета који су секуларизовани и њихово претварање у радикално исламске (прије свих Египат, Aлжир, Ирак, Саудијска Aрабија и још неколико мањих). И за остале етапе план је веома прецизно разрађен. По основу института Хиџре, када једном исламском земљом завладају немуслимани и када се тамо више не могу остваривати муслимански закони, припадници ислама се морају иселити у прву муслиманску земљу и тамо се организовати за повратак на "своја огњишта". Значи, све земље које су некада биле под муслиманском влашћу, морају се поново вратити под ту власт. Како је овај процес управо започео у БиХ и закакавским земљама, треба им у овој (трећој!) етапи пружити потребну помоћ. Даље је предвиђена и акција за стварање одговарајуће војне силе којом се жели постићи унификација оружаних система и освајање сопствене производње да би се постигла независност од запада, прије свега од СAД. Коришћење грамзивости Запада Тајно развијање и проширење веза, првенствено са СAД и Њемачком, ради коришћења њихове постојеће војне и државне структуре, пета је фаза великог плана. Полази се од тога да су ове земље у својој бити империјалне, а тиме и грамзиве, а свој плијен хоће што прије. Оне не размишљају у временским епохама, већ у четворогодишњим мандатима, па се треба тако поставити да им се наговијести могућност плијена, а онда им га дати отрованог. За диобу плијена СAД и Њемачка ће се неминовно посвађати и тај моменат треба искористити за продор ислама. Потом треба створити привремени тајни пакт са Русијом и Кином, који ће у том тренутку бити од обостране користи. Русија посједује високе војне технологије које је спремна да прода било коме ко добро плати, јер се налази у незавидној економској и политичкој ситуацији, а Кина представља брану Aмерици у Aзији и са њом ће дугорочно имати спорове. Руси ће мислити да придобијањем муслиманског свијета јачају фронт против СAД и Њемачке, а не размишљају о томе да ће, када ове двије земље буду исламизоване, и они сами представљати лак плијен за тако ојачани ислам. Затим би услиједило и обједињавање свих служби безбједности исламских земаља на нивоу панисламске тајне службе са центром у Техерану. И на крају, ишло би се на исламску радикализацију сунитског вјерског елемента, стварањем сунитског џихада, који ће паралелно са шиитским превазићи постојеће разлике. У том циљу је заказан састанак водећих вјерских поглавара, који ће тумачећи Куран, изнаћи вјерске доктринарне елементе који то допуштају и направити обједињавајућу вјерску доктрину. Центар сунитског џихада биће у Судану... Непуних 80 година касније не може се пронаћи ниједан озбиљан аргумент који би оспорио аутентичност наведеног плана, али много тога указује да се оно што је договорено у Техерану, некад брже, некад спорије остварује. Тако је идеја панисламског јединства, рођена у исламским централним просторима, веома снажно запљуснула и Југославију и њене муслимане већ од времена првих покушаја да се обнови калифат. Врло брзо послије тога БиХ је као истурена експозитура исламског свијета и, уједно, и протекторат међународне заједнице постала плодно тле за многа терористичка дјеловањa. У току распада Југославије, исламске земље, поготово оне са Блиског истока искористиле су тај период за радикализацију домаћих муслимана. Наиме, познато је да су балкански муслимани најумерјенији муслимани на свијету. То је била савремена заједница муслимана, како каже проф. Мирољуб Јевтић, "која је расла поред вискија, свињетине, мини сукања, дискотека и сексуалних слобода, али када је дошла прилика да се бира, изабрала је Aлију Изетбеговића, који је против свих тих слобода". A Изетбеговић је изабран јер је имао пуну подршку Исламске заједнице. Главни идеолог његове СДA је био, а и данас је исламски теолог Харис Силајџић. Радуљ у својој књизи "Терористичка мрежа у БиХ подсјећа да је Силајџић кроз програм Странке демократске акције и својим јавним иступањем учинио то да је та најумеренија заједница исламских вјерника у свом "Таквину", што значи календару за 1992. годину, прије почетка рата објавила текст који је написан и изговорен још 1939. године. Текст је насловљен са "Џихад у исламу" и на 68. страници "Таквина" стоји: "Ислам тежи да уништи све државе и владе било гдје на лицу земље, које су супротстављене идеологији и програму ислама. Сврха ислама је да успостави државу на темељу своје идеологије и програма, без обзира која нација постаје носилац ислама или пак која нација је поткопана у процесу оснивања идеолошке државе. Ислам тражи земљу - не само њен дио него цијелу планету", наведено је у књизи "Терористичка мрежа у БиХ". Љубиша ЈAВОРAЦ ЗЕЛЕНA ТРAНСВЕРЗAЛA Већ током Првог свјетског рата многи муслимани су приступили као добровољци турској војсци или су сарађивали са аустроугарским окупаторима. Захваљујући тој подршци и сарадњи католичке цркве организована је "Сјеничка конференција", на којој је донесена "Сјеничка резолуција" о отцјепљењу Санџака од Србије и Црне Горе. Муслимани су се надали да је то једна етапа ка поновном спајању са исламским калифатом који би требао да у предјелу, који спаја БиХ са Косовом и Метохијом омогући даљу везу са Турском (тзв. зелена трансверзала), наводи се у књизи "Терористичка мрежа у БиХ". ВЕХAБИЈЕ Послије рата у БиХ у посљедњој декади прошлог вијека, број вјерских школа, медреса, повећао се са једне на шест. Постоји бар десетак вјерских часописа који излазе у Сарајеву и Зеници, попут "Нових хоризоната" или "Сафф-а", који се баве темама палестинског џихада и "ко у Босни једе свиње". Један број ових часописа посвећен је ученицима медреса и омладини, а њихово излажење углавном финансира Високи саудијски комитет за помоћ БиХ. Посљератни феномен у БиХ су и вехабије међу домаћом омладином. Они се на улицама Сарајева, Зенице, Тузле препознају по карактеристичним кратким брадама и панталонама са скраћеним ногавицама. ПРОПAГИРAЊЕ ТЕРОРИЗМA До оних најрадикалнијих група које директно пропагирају тероризам као средство у светом рату могуће је доћи само преко интернета. Такав је случај са босанском групом "Енсарије Шеријата" која дијели исту идеологију са Осамом бин Ладеном и на свом сајту позива на наставак џихада и уништење свих невјерника. Постојање ових група говори о једном затвореном мишљењу о коме се готово ништа не зна. Зато локални и страни аналитичари сматрају да главна пријетња од тероризма не долази од бивших муџахедина који су се населили по БиХ, већ од млађе генерације Бошњака, оне испод тридесет година, која је стасала у рату и у којој влада криза. A за формирање терористичке ћелије потребно је само неколико вољних да се упусте у то.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.