Дан када је страдао један од највећих српских сликара

Сава Шумановић, један од највећих српских сликара двадесетог вијека, страдао је од руку усташа у Сремској Митровици 30. августа 1942. године.

У рано јутро 28. августа 1942. године, на Велику Госпојину, усташе су спровеле велику рацију у Срему. По Саву су дошли на кућну адресу. Велики сликар је, вјероватно знајући шта га чека — затражио да га сачекају десет минута. Окупао се, обријао, везао шарену кравату, опростио се са мајком и заувијек отишао из породичне куће у Шиду. Стрељан је са још 150 сремских Срба 30. августа у Сремској Митровици.

Сви су сахрањени у заједничкој масовној гробници.

Сава Шумановић је рођен 22. јануара 1896. године у Винковцима, гдје му је отац радио као шумарски инжењер. Послије само четири године породица се преселила у Шид.

Похађао је гимназију у Земуну, у којој и почиње да се занима за умјетност. Иако је отац желио да му син буде адвокат, он не поштује његову жељу, већ уписује „Вишу школу за умјетност и обрт" у Загребу, коју завршава са најбољим оцјенама 1918. године.

Почео је као импресиониста, затим потпао под утицај кубизма и најзад се задржао на колористичким схватањима Париске школе, док други историчари умјетности његово стваралаштво смештају у умјетничка пространства од кубизма преко поетског реализма до умјереног експресионизма.

Стваралачки опус великог сликара обухвата око 800 уља на платну и преко 400 цртежа, акварела, гвашева и пастела.

Шумановић је у два наврата боравио у Паризу.

Први пут у Париз одлази 1920. године и тамо остаје до краја 1921, гдје је учио у атељеу чувеног Андре Лота. Други боравак у Паризу трајао је од 1925. до 1930. године и ове године, сигурно, представљају круну његовог стваралаштва.

Слика „Доручак на трави", коју је насликао 1927. године, наишла је на одличне критике у Француској. Сјајне критике су навеле Шумановића на један „сулуд" подухват. За седам дана и ноћи неспавања настала је, можда, и његова најбоља слика „Пијана лађа", инспирисана истоименом пјесмом Артура Рембоа коју је чуо од Растка Петровића и чувеним „Сплавом Медуза" Теодора Жерикоа. Нажалост, за разлику од првопоменуте, критичари су ову слику дочекали на нож, а Сава те критике није најбоље поднио.

Његове слике су се 1929. године нашле пред жиријем Париског јесењег салона, који их је оцјенио највишим оценама, угледни париски сликари су били одушевљени Шумановићем, а сам Андре Лот је рекао „да су слике југословенског умјетника, велике вриједности, а сигурно и боље од Сезанових, јер је боље школован".

Тежак париски живот, лоше критике и услови рада, натерали су Саву да се врати у Шид почетком 1928. године.

По повратку у Шид сликао је углавном простране сремске јесење пејзаже и зреле винограде, или зиму са огромним сњежним покривачем и великим бијелим површинама.

Међутим, самостална изложба у Београду показује се као прави успјех. Одлична критика Саву избацује у први план у тадашњим београдским уметничким круговима, готово све слике успијева да распрода и то му омогућује још један повратак у Париз. У том, посљедњем Савином боравку у престоници Француске, настају значајна дела: „Луксембуршки парк", „Црвени ћилим" и „Мост на Сени".
Шумановић се у Краљевину Југославију коначно враћа 1930. године. Овај период његовог стваралаштва опет карактеришу актови и пејзажи и два врло важна циклуса: „Шиђанке" — посвећен високим платанима, и „Берачице" — посвећен берби грожђа, нажалост, и посљедњи Савин циклус слика.

Шумановићеви париски дани су нераскидиво везани и са пријатељством које је изградио са Растком Петровићем, пјесником и братом још једне велике српске сликарке Надежде Петровић.

У каснијој преписци са Растком, по повратку у Шид, у његовим чувеним писмима ће се видети сва емотивност, несрећа али и болест која је тиштила Шумановића. Од веома љубазних и дирљивих обраћања, на самим почецима преписке, до жестоких увреда и осјећања кајања и извињавања. Могло се то видјети не само у преписци са Петровићем, већ и у писмима која ја слао својој породици током боравка у Паризу.

Априлски слом Краљевине Југославије Сава дочекује у свом Шиду који, у новој окупационој мапи Европе, постаје дио Независне Државе Хрватске. Репресија, фашизам и окупација терају Шумановића да се сасвим повуче из јавног живота.

Закон о забрани коришћења ћирилице на територији НДХ посебно тешко погађа великог сликара који, у знак протеста, престаје да потписује своје слике и почиње да на њима уписује само годину настанка.

„Јесењи пут", једно од његових посљедњих а можда и најљепших дијела, као да је показало каква ће бити судбина можда и највећег српског сликара двадесетог вијека.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.