Божићна посланица Његове светости патријарха српског Павла

Иза економске кризе скрива се духовна и морална

"Јер се данас рађа Божији Син Јединородни,

Сјајност Славе Његове,

Обличје бића и вечности Његове"

(Свети Јован Дамаскин, Беседа на свето Христово рођење)

.

Сваке године, драга децо духовна, па ево и ове, дочекујемо Божић, рођендан Сина Божјег, са радошћу, вером, надом и љубављу. Зашто?

Зато што се у том догађају остварила "пуноћа времена", па је Бог Отац, "послао Сина Свога Јединородног да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни". Тај догађај је и пуноћа космичких и историјских збивања: све што се у творевини Божјој и у историји људској догађало, добило је у том дану, "који створи Господ", своју пуноћу и своје остварење.

Улазак Бога у матицу живота представља, такође, испуњење свих најдубљих људских тежњи посведочених и пројављених у свим земаљским народима пре Христовог рођења. Његовим рођењем засијала је свету светлост богопознања. У тој Божанској светлости открио нам се смисао света, природе и коначни циљ човековог постојања и постојања свих створења, свих видљивих и невидљивих светова.

У Христу Господу, Кога у Символу вере исповедамо као "Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног а не створеног, једносуштног Оцу кроз Кога је све постало, Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек..." - остварена је једном за свагда победа над несавршенством, грехом и смрћу.

Од дана Христовог рођења свет више није и не може бити оно што је био. Људска природа и свет, испуњени квасцем вечног Живота, стичу могућност да буду нови човек, ново небо и нова земља, ново вечно човечанство.

На овој свеобухватној истини о Христовој личности, као почетку и бескрају свега постојећег, темељи се свакодневни људски живот и њоме осветљава човеков начин живљења и понашања. Зато се ми увек враћамо Рођењу Богомладенца, Његовом богочовечанском делу, којим осветљујемо своја дела и своје односе једних према другима, према Богу и према творевини Божијој.

Тако се, Рођењем Њега као човека, потврђује светиња сваког рођења и светиња живота. Страшно је и помислити - а камоли прихватити и озаконити - за нешто нормално, обесвећење светиње рађања - чедоморство, оно што се, нажалост, догађа у многим савременим браковима, који убијају своју децу.

Тако постају не само детеубице него и Богоубице, јер је свако људско створее по природи богоносно и христоносно. Навешћемо потресно тужан пример једне мајке која је родила неколико ћерки, и заједно са мужем бескрајно желела да роди мушко дете. Кад је поново зачела, будући да је лекар погрешно проценио да опет носи женско дете, она је и против свих молби, па и свог мужа, извршила побачај.

Испоставило се, авај, да је носила два дечака близанца! Шта може, дакле, утешити и зацелити дубоку рану ове несрећне мајке?!

Нека јој се Господ смилује, као и свим мајкама чедоморкама које, својој саможивости или било чему томе сличном, жртвују оно најсветије што им Бог дарује. Не претварају ли тиме родитељи материнску утробу - ту радионицу живота - у радионицу смрти и ништавила?!

Себичност човекова и саможивост, слична овој наведеној, води човека и угрожавању и злоупотреби саме природе, у којој се рађамо и у којој живимо. Као што човек живи и дише љубављу, тако и сва створења и природне стихије, потребују милост, љубав и доброту: вода коју пијемо, ваздух који дишемо, цвет и дрво у пољу, риба у мору, звер у гори, домаћа животиња - све то чезне за милошћу, љубављу и добротом.

Aко било шта од тога злоупотребимо или га погрешно користимо, или га заразимо и загадимо - оно се отуђује, пропада, распада, свети се ономе ко га злоупотребљава. Тако се ремети богомдани поредак ствари: вода губи здравље, земља, а тиме и земљини плодови се загађују, загађујући и онога који их једе - човека и друга створења. Клима се мења, топи се лед на Северном полу, нестаје поредак годишњих доба; растућа топлота припрема Земљин шар да, не дај Боже, сагори једнога дана у огњу.

Уз то, савремени човек, освајајући својом техником спољне просторе, угрожава тиме животни простор бројних других бића. Наместо да се окрене бескрајним унутарњим духовним просторима и њиховом освајању, просторима који никога не угрожавају: штавише, свему дају пуноћу и отварају неизразиве хоризонте раста и усавршавања - човек се окреће ономе што је по природи ограничено и пролазно, постајући тиме и сам ограничен и сакат.

Поред тога, данас је човечанство веома забринуто започетом суровом економском кризом. Најчешће се, међутим, превиђа да та криза није само економска него је много дубља и сложенија.

Зар није чудо да се она јавља првенствено код најбогатијих: најуплашенији су управо они који су најимућнији. Њихова незајажљива похлепа за новцем и уживањима, претерана потрошња природних и материјалних добара, рађа неуравнотеженост људских односа, односа према најдубљој тајни живота и односа према свеукупној творевини.

Што значи: иза економске кризе се скрива духовна и морална криза, и тиме криза саме човечности. Са правом је казано да је економска криза повезана и са политичком кризом; као и то да непоштовање међународних права и игнорисање Повеље Уједињених нација о људским правима - као и гажење правде уопште, рађају политичку кризу, а ова економску кризу и финансијски хаос.

Ради властољубља и економских интереса, гази се право и правда, Божија и људска. Какве су последице стављања економских и глобалносебичних интереса моћника овога света изнад правде и људских права, најбоље се види на трагичном случају наше земље и српског народа, а и других земаља и народа у савременом свету.

Нови хедонистичко-утилитаристички митови, постављани на пиједестал божанства и пропагирани свим модерним средствима, највише данас угрожавају оне најневиније и најнеотпорније: децу и омладину. Дрога и разврат, свођење живота на инстинкт и задовољење похоте тела, похоте очију и гордости живота (ср. 1. Јн 2,16), плод су тих прастарих митова обучених у ново примамљиво рухо.

У свему томе, ми хришћани као некада, као свагда, "чекамо Христа, а не боље време" (Владика Николај); чекамо Онога Који је и "јуче и данас и сутра исти". Ми се увек враћамо Њему - "Детету младом, предвечном Богу", као врховном мерилу и критеријуму свега што се дешавало и дешава у свеукупној људској историји.

У Њему као Сину Божијем и Сину Човечијем, савршеном Богу и савршеном човеку "ми смо познали и поверовали љубав коју Бог има према нама" (1. Јн 4,16).

У име тог и таквог Бога Који је Љубав, и у име те и такве Љубави на коју смо призвани сви људи и сви народи, поздрављамо вас, децо наша духовна - нарочито вас на страдалном Косову и Метохији и свуда у свету, поздравом истине Божије, правде и вечне љубави:

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Благословен венац новог лета доброте Господње!

(Дано у Патријаршији Српској у Београду,
о Божићу 2008. године)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.