Бојан Арбутина за "Глас": Политичке резолуције не могу избрисати историју

Постојање институција попут Музеја жртава геноцида и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица је од драгоцене важности.

Институционални приступ нашој страдалничкој прошлости је од суштинског значаја, јер припадамо народу који је преживео бројна страдања у протеклом веку, нарочито током Другог светског рата на простору Независне државе Хрватске.

Да наша страдања не би била заборављена, погрешно тумачена или омаловажавана, институције попут Музеја и Републичког центра су гарант да се претходно наведено неће догодити.

Прикупљањем, обрадом и чувањем архивске документације, музејске грађе, фотографија, видео-снимака, сведочанстава и бројних других доказа о овим масовним злочинима над српским народом чува се историјска истина од покушаја прекрајања и сећање од свеприсутног заборава.

Каже то у интервјуу за „Глас Српске“ вршилац дужности директора Музеја жртава геноцида у Београду Бојан Арбутина.

Упозорава да свједочимо бројним процесима прекрајања историјских чињеница или њиховим тенденциозним тумачењима, како на глобалном тако и на локалном нивоу.

- Уплитање савремених политичких тенденција, креирање пожељне историје, манипулација историјским чињеницама, несуочавање са трагичним периодима и делима из прошлости, само су неки од механизама које савремене државе користе у креирању друштвено пожељне историје. Тим стручњака Музеја жртава геноцида превасходно се бави изучавањем страдања српског, јеврејског и ромског народа у Другом светском рату и из те перспективе нама су у фокусу процеси који се одвијају у државама које су некада припадале социјалистичкој Југославији. Посматрајући процесе у Хрватској и Федерацији БиХ јасно се уочавају тенденције да се геноцидно страдање нашег народа од стране Независне државе Хрватске сведе на масовне злочине, да се логори за децу окарактеришу као прихватилишта, да се злочини које су починиле српске снаге окарактеришу као „геноцидни“ и то су само неки примери од бројних процеса којима је историјска истина изложена на милост и немилост.

ГЛАС: Има ли тај ревизионизам снагу да заиста избрише/измијени историјске чињенице да је српски народ у 20. вијеку преживио библијска страдања и од народа који се спасио биолошког нестанка дошао до тренутка када покушавају да од њега направе „геноцидан“ народ? Могу ли, на примјер, политичке резолуције то направити?

АРБУТИНА: Политичке резолуције никада неће имати ту снагу да промене или избришу историјске чињенице. У једном тренутку и оне ће постати историјске чињенице и са њима ће радити (проучавати, критиковати, тумачити) као и са осталим историјским изворима. Током читаве историје људске цивилизације постојале су бројне политичке резолуције које су биле актуелне у датом историјском периоду, међутим, нестанком појединих актера или променом геополитичке ситуације те одлуке су губиле на снази и остављане су на тумачење историчарима. Историчари, уколико се држе основих постулата свог заната, биће оспособљени да препознају да ли су неке политичке резолуције одговарале историјској истини или су донесене у датом тренутку мотивисане савременим политичким трендовима.

ГЛАС: Какво је Ваше виђење Републике Српске? Да ли је она, како се зна рећи, гарант да се Србима неће поновити историја, нарочито Другог свјетског рата и стравичног злочина геноцида који је спроводила Независна држава Хрватска?

АРБУТИНА: Република Српска је својим постојањем дефинитивно доказала да је једини гарант слободе, мира и живота за српски народа на простору Би Х. Изникла из ратног вихора захваљујући херојству припадника Војске Републике Српске и полицијских снага, Република Српска је већ током рата спречила бројне злочине над нашим народом који је поново био изложен ратним страдањима, а данас пружа оквире у којима наш народ може да се развија економски, привредно, културно и политички. Република Српска за мене лично представља једну од најсјајнијих епизода из наше ближе прошлости.

ГЛАС: Да ли је могуће доћи до заједничког погледа на прошлост?

АРБУТИНА: Уколико се држимо основних постулата историјске науке, уколико објективно посматрамо историјске процесе, уколико критикујемо и тумачимо историјске изворе, приступајући прошлости без пристрасности и предрасуда, могуће је доћи до заједничког погледа на прошлост. Да ли је то у овом тренутку изводљиво? Плашим се да није. Потребно је да прође још доста времена да би били остварени услови да историчари приступе проучавању историје на наведене начине. Стручњаци који проучавају ове трагичне странице наших историја свесни су да су многи идентитети саграђени управо на дешавањима из периода ратних година и да се они употребљавају или су већ употребљени, у креирању властитих идентитета и самим тим преиспитивање тих процеса је отежано.

ГЛАС: Музеј жртава геноцида је интензивирао активности на обогаћивању архивске, библиотечке и музеолошке збирке. Колико је данас тешко, а у исто вријеме и непроцјењиво важно, доћи до документа какав је, на примјер, телеграм који је заповједник Усташке надзорне службе Еуген Дидо Кватерник послао управитељу усташког логора Јасеновац Максу Лубурићу са налогом да одмах скупи око стотину жена, дјеце и старијих људи из котара Војнић и о томе га обавијести?

АРБУТИНА: Музеј жртава геноцида континуирано ради на обогаћивању архивских, библиотечких и музеолошких збирки и у том процесу, поред посвећености наших стручњака, имамо подршку бројних људи из матице и расејања. Улажемо огромне напоре да дођемо до свих историјских извора који су у вези са страдањем нашег народа у Другом светском рату. Од непроцењиве важности је прикупљање оригиналних документа, јер управо та документа представљају доказе који непобитно потврђују страдалничку прошлост српског народа и представљају брану у ревизионистичким покушајима да наше страдање буде умањено.

ГЛАС: Владе Српске и Србије иду у правцу изградње два меморијална центра посвећена јасеновачким жртвама у Доњој Градини и Београду. Колико је важно да ти пројекти и „оживе“ зарад културе сјећања?

АРБУТИНА: Влада Републике Србије и Влада Републике Српске континуирано пружају безусловну подршку, како Музеју тако и Републичком центру и на томе смо им срдачно захвални. Без подршке оба државна врха не бисмо били у могућности да остваримо резултате које смо имали прилику да представимо у овој недељи, прво у Београду, а затим у Бањалуци. Изградња меморијала који подсећају на библијска страдања су од изузетне важности и пре свега су потребни. Потребно је да постоје места која ће опомињати, на којима ћемо учити, разговарати, стицати емпатију. Ову прилику бих искористио да напоменем да се у Београду интензивно ради и на реконструкцији Спомен-подручја „Јајинци“, које је највеће стратиште на простору Републике Србије. Уз подршку председника Републике Србије Александра Вучића, председника Владе Милоша Вучевића и министра културе Николе Селаковића у наредном периоду овај меморијал постаће централно место за изучавање српске страдалничке прошлости. Поред Спомен-подручја „Јајинци“ у току је и изградња Меморијалног центра на Старом сајмишту, а пажња је посвећена и свим другим стратиштима и то указује на јасно определење наше државе да се на систематичан и продуктиван начин посвети пажња овом идентитетском питању.

ГЛАС: Шта је Вас усмјерило на проучавање историје? Да ли је дијелом то што сте дијете из избјегличке колоне усљед акције „Олуја“ или?

АРБУТИНА: Прошлост је увек била живо присутна у мојој породици. Увек, у сваком тренутку, прошлост је провејавала кроз разговоре који су вођени у породичним круговима. Страдалничко искуство из Другог светског рата, рат на простору Републике Српске Крајине током деведесетих година, борбе, страдања, избеглиштва, све је то утицало на моје интересовање за проучавање прошлости. „Олуја“ ме је свакако обликовала, не стидим се да кажем да сам дете „Олује“ и сматрам да је управо та „Олуја“ у пепелу подигла генерације младих Крајишника који свој дуг према отаџбини враћају знањем, радом, пожртвованошћу, љубављу према Србији и Српској.

На истом путу

ГЛАС: Какву сарадњу имате са Републичким центром за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих?

АРБУТИНА: На сарадњу Музеја жртава геноцида и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица смо посебно поноси. Наша сарадња је дугогодишња, високо професионална, срдачна и што је најважније плодотворна. Током година и година рада са нашим колегама и колегиницама из Републичког центра остварила су се многа пријатељства, осећај поверења, поштовања и атмосфера у којој је задовољство радити, иако се бавимо заиста тешким темама. Ми смо на истом путу, радећи заједнички чувамо сећање на наше невино пострадале претке и залог за будуће генерације.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.