АНАЛИЗА: Шта се крије иза рушења сиријског режима

Сирија, земља древних цивилизација, суочила се са огромним изазовима током протеклих неколико деценија - ратовима, разарањем, милионима расељених људи, економском нестабилношћу и присуством разних терористичких и исламистичких група. Постала је бојно поље за различите глобалне и регионалне силе.

Током педесетогодишње владавине породице Асад, Хафиза ал Асада и Башара ал Асада, вјерски и етнички хетерогена Сирија је, иначе, била оличење међуетничке и међувјерске толеранције. Међутим, етничка и вјерска хетерогеност је била узрок каснијих потреса. У граду Хами 1982. године подигнут је устанак од стране Муслиманског братства, које се противило секуларизму и панарапској оријентацији владајуће партије БААС, а који је окончан од стране безбједносних снага Сирије.

Скоро три деценије касније, 2011. године, почињу протести који се убрзо претварају у оружани устанак Слободне сиријске армије којој је примарни циљ било свргавање Асада. Нешто касније и такозвана Исламска држава узима учешће у грађанском рату и чини велики број злочина над цивилним становништвом, углавном над хришћанима и шиитским муслиманима. Интервенцијом Русије 2015. године, која је подржала Башара ал Асада и његове снаге у борби против тероризма, Исламска држава је поражена, а поредак бива очуван, чиме је окончано насиље над вјерским и етничким мањинама.

Десет година касније намучена и порушена Сирија нашла се опет пред новим изазовима. Наоружани екстремисти исламистичке групе Хајат Тарир ал-Шам (ХТС), која је настала из огранка "Ал-Каиде" и "Џабат ал-Нусре", збацили су уз помоћ Турске, Израела и СА, сиријску владу и преузели власт у Дамаску. Да ли су пред овом земљом бољи дани или би она на крају могла доживјети судбину подијељене и интересно расцјепкане Либије?

Да би се схватило о чему се овдје ради, али и наслутила евентуална будућност ове државе, потребно се вратити у не тако давну прошлост како би се повезали конци са овим што се сада дешава и сагледало како се ова блискоисточна држава, некада просперитетна, уопште нашла у фокусу великих сила, али и који су геополитички мотиви ову древну земљу гурнули у средњи вијек.

ОБУКА ЏИХАДИСТА

Као прво, потребно је истакнути чињеницу да је сиријска "Ал-Каида" била у савезу са Западом. То је својевремено признао и Џејк Саливен, савјетник за националну безбједност у администрацији Џоа Бајдена. У вријеме Барака Обаме Саливен је био главни помоћник државног секретара Хилари Клинтон. Према документима које је објавио "Викиликс", он је 2012. послао поруку Клинтоновој наводећи да је "АК на америчкој страни у Сирији", користећи АК као акроним за "Ал-Каиду".

Није тајна ни да су након насилних протеста који су избили 2011. године САД почеле да преплављују земљу оружјем. ЦИА је покренула тајни програм за наоружавање и обуку побуњеничких група које покушавају да свргну сиријску владу. Лист "Вашингтон пост" објавио је 2015. да је ова операција на годишњем нивоу коштала око милијарду долара. Према наводима америчких медија, овај план је био један од најскупљих напора да се наоружају и обуче побуњеници од програма агенције наоружавања муџахедина у Авганистану током осамдесетих година прошлог вијека.

У оба случаја крајњи циљ је био да се џихадисти из "Ал-Каиде" наоружају и војно обуче. Иако Вашингтон никада јавно није потврдио да спонзорише и подржава "Ал-Каиду" и ИС (Исламску државу) у Сирији, тајна документа показују да су амерички званичници знали да њихова политика јача геноцидне екстремистичке групе. Меморандум Одбрамбене обавјештајне агенције (ДИА) са којег је скинута ознака тајности открива да су од самог почетка "селефисти, Муслиманско братство и 'Ал-Каида' главне снаге које покрећу побуну у Сирији".

Обавјештајни аналитичари Пентагона су на сличан начин предвидјели да би ИС такође могао да прогласи исламску државу кроз своју унију са другим терористичким организацијама у Ираку и Сирији, што би онда, како су истакли, привукло терористичке елементе из цијелог арапског свијета. Све ово је управо оно што се догодило у годинама које су услиједиле. Исламисти су прво заузели Мосул ширећи своје војне операције и на Сирију, формирајући касније ИС, користећи америчко оружје. Амерички званичници су, наиме, од почетка свог рата против Сирије били потпуно свјесни да ће њихова подршка наводним "побуњеницима" оснажити екстремистичке групе попут "Ал-Каиде" и ИС-а. Они су, ипак, наставили да троше милијарде долара преплављујући земљу оружјем.

РЕГРУТОВАЊЕ АЛ-ШАРА

У ову игру директно се укључио и Израел. Начелник Генералштаба израелских снага Гади Ајзенкот је 2019. јавно признао да је Израел дао оружје сиријским побуњеницима који су покушавали да збаце владу предсједника Асада. Израел је чак директно помагао сиријску "Ал-Каиду". "Тајмс оф Израел" је 2015. објавио да је "Израел отворио своје границе са Сиријом како би пружио медицински третман Нусра фронту и борцима 'Ал-Каиде' рањеним у грађанском рату који је у току".

Доживљавајући "Ал-Каиду" као мање зло, "Волстрит журнал" је цитирао бившег шефа израелске војне обавјештајне службе Амоса Јадлина који је рекао да су шиитске исламско-националистичке политичке снаге попут либанског Хезболаха и Ирана главна пријетња Израелу, много већа од радикалних сунитских исламиста.

Јадлин је тада са задовољством примијетио да "Ал-Каида" није сметала Израелу, већ је умјесто тога била усредсријеђена на борбу против израелских непријатеља. У наставку ове анализе се истиче и да Запад не треба да уништи ИС, јер је то корисно оруђе против Ирана, Хезболаха и сиријске владе. На крају је истакнуто да наставак постојања Исламске државе служи стратешкој сврси.

Позадина свега може се наслутити и из саме биографије Ахмада Хусеина ал-Шара, вође ХТС-а. Према наводима појединих медија, почео је да се обучава за доктора, а неколико година касније напушта школу и придружује се екстремистичким исламистичким организацијама у Ираку. Прво је то била бригада муџахедина у Мосулу, када је изјавио оданост Абу Мусабу ал Заркавију, вођи "Ал-Каиде" у Ираку и једном од оснивача Исламске државе. Међутим, 2004. пада у руке америчке војске и шест година проводи у затвору Буча. Након изласка одлази у провинцију Идлиб на сјеверозападу Сирије, гдје убрзо оснива Ал-Нусра фронт, који је почео да дјелује против Асадовог режима и његове војске, уз помоћ коју су добили од Исламске државе у Ираку. Стејт департмент га 2013. проглашава глобалним терористом понудивши награду од 10 милиона долара за информације које би довеле до његовог хапшења. И организација коју је предводио означена је као терористичка.

УНИШТАВАЊЕ ХЕЗБОЛАХА

На све ово указује и експерт за безбједност Џевад Галијашевић наводећи да се ради о америчкој фигури, што се, како је истакао, може  видјети и из многобројних депеша које је објавио "Викиликс". Као доказ колико су поједине западне земље биле директно умијешане у блискоисточне процесе, Галијашевић наводи и примјер саме породице Асад.

Како каже, Башар никада није планирао да се бави политиком. Имао је жељу да постане офталмолог, али је једноставно натјеран да дође на чело Сирије. Наводи и да Ал-Шар, вођа ХТС-а, није муслиман, већ Јевреј са Голанске висоравни. Сматра да се иза свега крије америчко-израелски покушај рушења панарапског социјализма као државотворне идеје и концепта секуларних држава, те да  Сирију највјероватније чека либијски сценарио. 

Иран и алиби за напад

Израелске ваздухопловне снаге спроводе припреме за "потенцијалне ударе" на иранска нуклеарна постројења, саопштили су војни званичници за "Тајмс оф Израел". Како они истичу, изненадни пад Сирије у руке оружане опозиције ослабио је позицију Техерана у региону, што би могло да подстакне Иран да убрза свој атомски програм.

- То је рушење и арапског свијета. Израел ће након овог уништити Хезболах. Такође, они се никада неће добровољно повући са заузете сиријске територије на Голанској висоравни, која је кључна због своје стратешке позиције. Планина Хермон пружа велику прегледност над регијом, омогућавајући надзор над сиријским територијама, Дамаском и дијеловима Либана који су повезани с Хезболахом. Израелски аналитичари истичу да би радарски системи постављени на Хермону могли покривати шире подручје, укључујући руте којима пролази оружје из Ирана. Овај дио је геополитички важан и због организовања неког евентуалног напада на Иран. Након свих ових дешавања прича о израелској и палестинској држави, једној поред друге, постаје утопија, јер тренутно више не постоје снаге које би се могле супротставити стварању неког новог Блиског истока и зона утицаја, иза којег стоје САД и Израел. На овај начин Вашингтон избацује и Русију са Медитерана. Мислим да се Турска, која је била један од главних војних и логистичких актера овог рушења Асадовог режима, превише заиграла, отворено забијајући нож у леђа Русији - истакао је Галијашевић.

ОСМАНСКА ИДЕОЛОГИЈА

Када су у питању мотиви Турске, Галијашевић каже да се иза свега крију неоосманске претензије актуелног предсједника Реџепа Тајипа Ердогана. Додаје да су његови планови усмјерени на то да османску идеологију прошири на све оне територије које је некадашње турско царство имало. Како би то и остварио, према ријечима Галијашевића, Ердоган је Израелцима "намјестио" Хамас и Палестинце.

- Турска их је наоружала и припремила за терористички напад на Израел. Никако не треба заборавити и на улогу Турске у дешавањима око Нагорно-Карабаха. Они су на овом простору заједно са Азербејџаном спровели класичну олују налик оној у Крајини. Цијело становништво је протјерано. Сматрам да је њихов крајњи циљ рушење Ирана, али и Саудијске Арабије. Ердоган је од Турске направио једну милитантну и ауторитативну државу, при томе разарајући читав арапски свијет у сусједству. И ми овдје морамо озбиљно размислити какви су планови Анкаре када је у питању Балкан. У БиХ постоји велики број вехабијских база у којима живе људи са брадама и заврнутих ногавица. Ко нам може гарантовати да им неко некада неће послати неки сигнал - упозорава Галијашевић.

На крају додаје да су у случају Сирије Израелци и Турци били оперативци на терену, а генерали су били стационирани у Пентагону. Вашингтон је, како каже, годинама настојао да подијели Осовину отпора, коју су чиниле антиколонијалистичке политичке снаге у Ирану, Ираку, Сирији, Либану, Јемену и Палестини, укључујући и формалне државне актере и полудржавне наоружане групе попут Хезболаха, Хута и Хамаса. И Сирија је била важан дио ове мреже.

Због тога, наводи он, не треба да чуди што западни медији, али и политичари сад покушавају да прикрију све ово форсирајући причу како је коначно пао Асадов режим, при томе трагикомично покушавајући да прикрију и ребрендирају мрачну прошлост џихадиста, приказујући их као побуњенике који се, наводно, боре за боље сутра Сирије. Нико не пише о побуњеницима и њиховим намјерама да уведу шеријат. Умјесто тога на мети је само Асадов режим. Колико то далеко може ићи, може се видјети из једног новинарског текста у којем се наводи да је државни врх у Дамаску одржавао везе с нацистичким бјегунцима којима је пружио уточиште у Сирији, али и са државном безбједношћу ДДР-а, уз оцјену да су искуства нациста обликовала сиријске обавјештајне службе. Искоришћене су и друштвене мреже, на којима су пласиране слике из Сирије, тачније из откривених затвора, правећи директне паралеле с нацистима, посебно са СС официром Алојзом Брунером који је 1945. побјегао у Сирију.

Асадов режим у посљедњих десетак година сигурно није донио добро обичним људима, али исто тако никако из вида не треба изгубити да је он настао као продукт западног интервенционизма. На крају су у његовом рушењу искоришћени припадници "Ал-Каиде". Да ли данас неко може рећи да ова терористичка организација није стратешки осмишљена да би се разбио арапски свијет?! Они који то раде заборављају стару народну пословицу: "Ко с ђаволом тикве сади, о главу му се обију". 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.