Због Тита Вићентије ноћивао за кормилом парњаче

Вишеград - Пуне 72 године Вишеград је био важан жељезнички чвор у БиХ, а на жељезничкој станици у овом граду радило је око 500 жељезничара и других радника.

Један од њих био је Вићентије Мијаџевић, машиновођа, који је за командама парне локомотиве зарадио пензију. У ставу мирно стари жељезничар рапортира.

- Положио сам за машиновођу 25. септембра 1955. године, а први воз сам одвезао као потисак на Шарганској осмици са локомотивом 83-041. Она је потискивала, гурала другу уз серпентине планине Шаргана, био је то  воз 397. Ложач на локомотиви био ми је покојни Милош Рајак - до у детаља се сјећа Вићентије свог првог радног дана.

Мијаџевић је давно превалио осамдесету годину, али меморија га изврсно служи. Сјећа се сваког датума везаног за "живот на шинама", прослава, али и "искакања" воза са пруге.

- Сјећам се 1958. године и прославе годишњице битке на Тјентишту кад је тамо долазио Тито са Насером. Онда сам локомотиву парњачу са ложачем Бранком Пецикозом возио пуних 76 сати. Локомотива је била 83-009 - прича Мијаџевић.

У том интервалу Мијаџевић је популарног "ћиру" возио од Вишеграда до Сарајева па онда до Фоче и враћао се назад.

- Кући сам дошао послије три дана, а тај сам мјесец провео на локомотиви 359 радних  сати - присјећа се Вићентије.

Са сјетом у очима стари жељезничар прича о пуним путничким возовима који су возили ђаке, раднике, сватове, регруте, пословне људе, пијанице и барабе.

- До посљедњег дана сваки воз је био пун. На стотине радника је путовало на посао од Вишеграда, преко Устипраче, Месића, Пала за Сарајево или према Ужицу. Вагони су све примали. Неки су стајали на платформама између њих, али су стигли гдје су наумили. Узимали смо путнике и у службена кола па и на локомотиву, само да не остану на станици - прича Вићентије.

И дошао је тужан дан за становнике који су живјели око жељезничке пруге. Вијест о укидању гаравог "ћире" се обистинила. Стиже посљедњи воз, а жене на његовом дочеку и посљедњем испраћају убрађују црне мараме.

- Било је и жељезничара који су плакали. А ја сам посљедњи воз из Сарајева довезао 20. августа 1974. године који је ишао за Прибој у Србији. Касније долази до парања, скидања пруге... - уздише пензионер.

Вишеграђани су након укидања ускотрачне пруге 1974, односно 1978. године оставили на жељезничкој станици "ћирину" композицију за музеј, како се тада говорило.

- Постављена је локомотива 83-017 и вагони и путнички и теретни. Музеј никад није заживио. Вагони су прије рата  продати у старо гвожђе, а остала је локомотива која је каније одвезена  у Србију - наставља причу Вићентије.

У Вишеград она никад није дошла, али се пророчанство Тарабића обистинило и "ћира" се "вратио" послије 32 године, 28. августа 2010. На дочеку су били сви жељезничари. У Вишеграду их је сада само још десетак. Кућа Мијаџевића је поред трасе старе и обновљене пруге уског колосјека. У њој проводи пензионерске дане. Дању слуша писак "ћирине" парњаче која вози туристе, а ноћу сања да вози возове.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.