Занат спао на стара плећа старог столара

Приједор - У столарској радионици осамдесетједногодишњег Иве Кобауа у приједорском насељу Тукови одавно се не чује звук циркулара, хобларице и удараца чекићем, а тек с времена на вријеме радионица оживи када овај старина пожели нешто да уради за своје потребе.

Иво је, прича, посљедњи члан своје породице која се деценијама бавила столарским занатом, а у Приједор је доселила из Истре.

- Ја сам био пета генерација породице Кобау која се традиционално бавила столарским занатом. Да би се традиција очувала требало би да ме наслиједи мој син, али он данас живи у иностранству и бави се музиком. Можда бих ја и инсистирао на томе да се не прекине наша традиција да су нека дуга времена у којима се столарски занат цијенио и од којег се могло добро живјети - прича нам Иво показујући старе хоблице, длијета и друге алатке којима се служио његов дјед и отац.

Прича нам да је педесетих година у Приједору завршио Гимназију, а истовремено и код оца стицао занатске вјештине. Родитељи су га жељели школовати па се послије завршене Гимназије уписао на право у Сарајеву. Студије је морао напустити јер се отац разболио, а нешто касније и умро. Морао је, како вели, преузети радионицу и наставити са столарским занатом.

- Нас столара у Приједору није било много. Посла смо имали на претек. Мене је касније ангажовала словеначка фабрика намјештаја “Леснина” да дистрибуирам и уграђујем њихову столарију. Посла је било, али и снаге и воље за рад. Данас имам можда само мало воље, али снаге за некакав рад у континуитету немам. Зато су данас од свега тога живе само још успомене - прича нам Иво који је, како тврди, био и велики заљубљеник у спорт односно тенис.

У својој столарској радионици Иво је израдио први приједорски рекет по узору рекета купљеног у Аустрији.

- Сјећам се добро да сам први рекет правио од шперплоче. Лијепио сам неколико слојева шперплоче, а потом изрезивао и обрађивао рукохват. У то вријеме није било најлона да би се направила мрежица на рекету. Замјена за то била су говеђа цријева, која смо сјекли на танке нити и навлачили их на рекет. Такав рекет, заправо мрежа, могла је да служи тек неколико дана, а онда опет иди код месара па тражи нова цријева - прича Кобау. Присјећа се и првог импровизованог тениског игралишта код данашњег Дома пензионера, затим код Гимназије, а тек онда на локацији гдје се и данас налази тениско игралиште Тениског клуба “Др Младен Стојановић”.

Тенис

Иво и данас понекада узме рекет па заигра тек толико да га жеља мине, јер, каже, кондиције нема. Добар је, тврди, у стоном тенису који не тражи велику кондицију и данас га врло често заигра.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.