Воденица нас никад није изневјерила

ПРИЈЕДОР - Имењакиње и јетрве, двије Радмиле Радић, једна стара 58 година, а друга 70, из Ламовите код Приједора познате су млинарке у своме селу. На њиховом заједничком имању налази се стара воденица која је и данас у функцији.

У њој се скоро свакодневно, када има воде, меље брашно или шрот за стоку и то не само за потребе породице Радић већ и остале мјештане овог питомог поткозарског села.

На ламовитском поточићу који и нема име, воденица у Радићима саграђена је још прије 101 годину.

- Ова воденица је обновљена прије двадесетак година. Она стара била је дотрајала, али што је најважније и она, као и ова нова непрекидно су у функцији - прича млађа Радмила.

Каже да је и стара воденица била лијепа.

- Ова нова је нешто модернија и комотнија, али код воденица најважнији је камен. Значи важно је како млин меље, а не толико како изгледа - појашњава старија Радићева додајући да мушкарци у овом млину ријетко мељу. Тај посао препуштен је женама.

Послове у млину, кажу, научиле су давно, још док су биле дјевојке, јер се у вријеме њихове младости жито углавном мљело у воденицама.

- Када се жито наспе у кош, најбитније је подесити камен односно крупноћу брашна. Aко се меље шрот или буњгур онда се камен мало подигне, а ако се меље пшенично брашно онда се камен спусти - прича млађа Радмила, којој се, како вели, никада нико није пожалио на мељаву.

У Радићевом млину, причају нам ове двије сложне јетрве, за самљевено брашно другима се не узима ујам, како је то некада чињено.

- Некада се узимало десет одсто од самљевене количине. Тако су млинари наплаћивали ту услугу. Ми не наплаћујемо. Ко донесе самељемо му без узимања ушура - прича старија Радмила.  

Суша

Седамдесетогодишња Радмила Радић каже да брашно мељу свакодневно, и да воденица у Радићима не ради једино љети, када је велика суша, јер нема довољно воде за покретање воденичког точка.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.