Студенткиња педагогије руши предрасуде: Сунчица побјеђује мрак

БАЊАЛУКА - Неуморним трудом и упорношћу Сунчица Спасојевић, студенткиња педагогије на Универзитету у Бањалуци, руши предрасуде доказујући да губитак вида није препрека за остварење снова.

Са јасним циљем да постигне пуну самосталност она је за "Глас Српске" испричала како је у октобру прошле године започела живот у граду на Врбасу.

- Рођена сам у Дервенти из близаначке трудноће. Моја мајка је морала на хитни царски рез у шестом мјесецу, а пошто сам ја једина преживјела, била сам у инкубатору између два и три мјесеца. Наводно је медицинска сестра заборавила да ми заштити очи те је дошло до оштећења очног живца, што је довело до потпуног губитка вида - појаснила је она.

Према њеним ријечима, највећа мотивација и покретач за упис на факултет била је њена жеља да судбину узме у своје руке и изгради пут ка потпуној самосталности.

- Чињеница је да је избор занимања којима могу да се бавим сужен. Зато је педагогија одлична опција, јер волим рад са дјецом и мислим да је то добар пут за мене. Циљ ми је да пронађем смисао у нечему што ми може донијети сигурност и самосталност те да што мање зависим од других - казала је Сунчица.

Како каже, задовољна је својим сналажењем у простору, с обзиром на то да је релативно кратко у Бањалуци.

- Савладала сам неке свакодневне животне вјештине. Сама идем до факултета од студентског дома, гдје боравим током студирања. У сриједу сам стигла у град, а већ у понедјељак сам сама кренула на предавања. Понекад прошетам са колегама, ако ми је неки пут проблематичан или непознат. Путање којима се крећем учим напамет. Звучи напорно, али и није толико када се нешто заиста жели - објаснила је она.

Технологија у великој мјери олакшава живот слијепим особама, како каже, а иако није све у потпуности прилагођено, увијек нађе начин да се адаптира и припреми за колоквијуме и испите.

- Неке књиге нису дигитализоване како би требало, али сам пронашла начин да ми одређени материјали буду штампани на Брајевом писму. Учим на различите начине, користим аудио-књиге, апликације за описивање слика, а рачунар и телефон користим помоћу говорног софтвера, односно синтезе говора. Свјесна сам лоших страна технологије, али ми истовремено много олакшава живот и свакодневицу - навела је она.

Сунчица је истакла важност подршке коју добија од породице и пријатеља, који су допринијели јачању њеног самопоуздања и воље, јер самосталан живот и кретање захтијевају велику концентрацију и фокус.

- Највећа срећа је што се моји родитељи никада нису према мени понашали као да имам неки проблем. Нисам имала у глави ограничења и мисли да нешто не могу зато што не видим. Свјесна сам да постоје нека ограничења и изазови, не могу да возим или да се бавим неким спортовима, али нађем начин да савладам све што ми је потребно да бих била самостална, попут кувања. Наравно, није лако пронаћи снагу, али ту су блиски људи који су ми увијек били највећа подршка - нагласила је она.

Помоћ професора и колега са факултета, како каже, не изостаје и сматра да је имала среће јер је окружена таквим људима, иако постоје и одређени изузеци.

- Задовољна сам приступом колега и професора према мени. Има оних који су мање прилагодљиви и којима је потребно додатно објаснити. Углавном имам добра искуства и већина се труди да помогне. Треба бити обазрив, јер упркос томе што неки имају жељу да помогну, немају сви капацитет да то ураде на прави начин - испричала је Сунчица.

Додала је да слободно вријеме воли да искористи за дружење са пријатељима и креативан рад, иако га у посљедње вријеме нема много због факултетских обавеза.

- Дани су ми помало хаотични због испитног рока који је у току, али ипак пронађем вријеме за ствари које ме испуњавају, попут шетње и дружења са пријатељима. Волим креативан рад, писање текстова и поезије, коју понекад посветим својим пријатељима. Волим да читам, слушам музику и обожавам животиње. Огромна жеља ми је да једног дана имам пса водича - испричала је она.

Жели да поручи да је у животу најбитније имати вољу и праве људе око себе.

- Ми смо особе као и све друге. Свако од нас је различит и личност за себе. Сматрам да би људи требало више да се едукују и да приступају са мање дискриминације и предрасуда - нагласила је Сунчица Спасојевић.

 ИЗАЗОВИ

Сунчица Спасојевић рекла је за "Глас" да је кретање са бијелим штапом изазовно, с обзиром на то да још није имала много искуства у нашем граду.

- Мислим да би као први корак добра идеја била постављање звучних семафора, који би олакшали кретање по граду. Поред проблема са кретањем, жељела бих да нагласим важност едукације, јер многи људи не знају на који начин могу да помогну, а то је један од најважнијих корака. Са мање предрасуда и поистовјећивања овај свијет би био угодније мјесто за све нас - истакла је она.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.