Старице из Прњавора не губе наду: Осмијех побјеђује болест и самоћу

Прњавор - Када је човјек здрав, за срећу му не треба много, а када цијели живот за јединог сапутника има болест и зависи од туђе помоћи, тада му треба још мање, само топла ријеч, осмијех и нада да не падне у очај и да прихвати своју судбину.

Прњаворчанке Љубица Мазалица (89) и Ружа Репић (80) доказ су да никада не треба изгубити ведро расположење и вјеру у добре људе.

Љубица Мазалица је у трећој години обољела од парализе, али тај хендикеп је није спријечио да се креће, ради и да се бори за живот. Како сама каже, изгубила је осјећај у десној нози, али није дозволила да је то прикује за кревет. Болесну ногу носила је у руци или вукла за собом и пужући обављала све послове, као било која здрава особа.

- Држала сам свиње и хранила кокошке све док сам могла. Има већ 15 година како то не могу - каже Љубица. Она живи

сама од 1963. године, а у дом за стара лица, каже, неће никад отићи.

- Од породице имам само брата, али је веома болестан. Тако да сам потпуно сама, крећем се по свом стану пужући јер нисам навикла да будем у кревету. Срећом, имам патронажну сестру Зору, која ми много помаже - објашњава Љубица.

Баш та упорност помогла је Љубици да и поред болести иде кроз живот са осмијехом на лицу. Показујући слику мотора, прича да је обожавала љубимца на два точка и возила га више од 25 година.

- Набавио ми га је један пријатељ из Словеније, а сад га више не бих могла ни возити, руке ме боле и губим снагу... Међутим, сада користим колица. Зора их зна склопити и расклопити. Она је јака жена, узме ме и стави у колица, па ја онда сама возим - каже Љубица. Док прича, присјећа се како је њена мајка Вида причала да је родила насмијану кћер, која је и данас таква упркос недаћама које су је задесиле.

- Знала је говорити: Љуба моја је увијек насмијана, сигурно је Бог тако наградио. И јесте тако. Ја мислим да има Бога. Ако неко мисли да нема, грдно се вара - каже Љуба и истиче да је највише обрадује Зорин долазак.  

Баш као и Љубица, и Ружа Репић је инвалидно лице и живи сама у малој кући у Кулашима. Каже да себе бодри уз радио-програм и музику.

- Мој брат је умро прије десет година, имам још три старије сестре, али су и оне слабе, па ријетко кад идемо једна другој. Музика ми је друштво, волим сеоске изворне пјесме, а шаргија ми је најдражи инструмент. Волим када ми неко дође, а посебно волим Миру, моју патронажну сестру. Она ми је замијенила и мајку, које се не сјећам, и рођене сестре. Право да вам кажем, њу највише волим. Када ми једно вријеме није долазила, ја сам се разбољела од туге - прича Ружа, која се отежано креће. Када је имала три године, угризла ју је змија и од тада је боли нога.

- Радила сам ја, ишла на пијацу, имала своје паре. Држала сам и стоку. Али има три, четири године како су ми ноге само отказале и нисам се више њима могла служити, али тако је како је - каже Ружа и додаје да се свако мора за себе борити.

Истиче да јој свака помоћ добро дође, али, као и Љубица, оно што највише жели је да јој њена Мира долази бар два пута седмично.

• Она мене послуша, помогне, донесе лијекове, нахрани ме. Без Мире не бих могла ништа. Ипак, не треба човјек да клоне. Не могу јаукати, нема користи од тога, ништа се неће промијенити, па је боље бити насмијан и гледати позитивно на ствари. Када ми овако неко дође, добијем снагу - каже Ружа.

Црвени крст

Секретар прњаворске организације Црвеног крста Ђурађ Стојчић каже да у тој општини тренутно има пет корисника програма кућне његе.

- Кориснице Ружу Репић из Кулаша и Љубицу Мазалицу из Штрбаца геронтодомаћице посјећују једном седмично, а остале кориснице имају свакодневни долазак јер су њихове геронтодомаћице у близини њихових кућа. Ако би у наредном периоду било више новца у буџету општине за те намјене, и нама би било у циљу да наше кориснице имају више долазака геронтодомаћица - каже Стојчић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.