Српчанка од бујне маште и емоција ствара ремек-дјела

СРБАЦ - Да ручни рад није само занат већ умјетност прожета емоцијом и личном посвећеношћу, свједочи примјер Српчанке Сњежане Шапоња чија је љубав према традицији преточена у јединствене, чаробне креације које се не носе само на тијелу већ и у срцу.

Још од раног дјетињства, које је провела у родним Завидовићима, научила је да хекла, јер је одрасла у породици у којој је то била свакодневица, а своје вјештине усавршавала је током година, посебно кроз ангажман у Удружењу жена Србац, чији је дугогодишњи члан и један од оснивача.

Данас су њене рукотворине, попут одјевних предмета за дјецу, амигуруми луткица, торбица и привјесака, тражене на свим континентима, док је њен властити бренд „Снешкица хендмејд“ већ постао препознатљив међу суграђанима.

- Прве потезе у хеклању научила сам од мајке са свега седам година, а већ са десет сам самостално креирала радове. Радим углавном са памуком, лак је за одржавање и пријатан за рад. Моја породица је била пуна вјештих руку, од баке, тетака и стрина, али тада није било модерних технологија као данас. Уз интернет сам усвојила нове технике, што ми није било тешко јер сам истрајна, упорна и стално желим да учим - прича Сњежана која се прије три деценије доселила у Србац и ту засновала породицу са супругом Здравком.         

За њу је хеклање спој традиционалног и модерног и истиче да до сада није урадила два идентична рада.

- Имам четири кћерке и нема модног тренда који нисам видјела у сопственој кући. Трудим се да савремене елементе вјешто уклопим са нашим традиционалним дезенима. Иако имам разне шиваће машине, увијек сам била присталица ручне израде. У кући имам једну просторију само за те потребе, то је моја духовна оаза. Нису бројни стручњаци без разлога рекли да је хеклање попут јоге, јер опушта тијело и смирује ум - открива Сњежана.

Њен први рад је био једноставан шал, а затим су слиједиле мајице, торбице и украсни столњаци. Посебно воли да ради за дјецу, а прве лутке израдила је у вријеме пандемије вируса корона.

- Затекла сам се у Италији у вријеме највеће кризе. Провела сам 72 дана у изолацији са једном баком и тада сам направила своју прву лутку, инспирисану унуком Анастасијом. И данас је чувам само за њу и никада је не бих продала јер у овом послу су материјалне ствари у другом плану. Више сам поклонила него што сам продала, а осјећај када нешто дарујем једнак је радости онога ко тај поклон прими - каже Сњежана.

Празници у њој буде посебне емоције и веома се радује Васкрсу, а посебно Божићу и истиче да је дуго израђивала и празничне декорације.

Осим тога, Сњежана је позната и по домаћим воћним ликерима, соковима и зимници. Њена кућа често је одредиште пријатељима из свих крајева свијета који с нестрпљењем ишчекују да пробају њене рукотворине и домаће ђаконије.

- Радост ми је када чујем да једна дјевојка из Данске сваке године по повратку у завичај обавезно купи неку моју торбицу. Наруџбе добијам и из Швајцарске, Аустралије и многих других земаља. То је знак да наш рад у Удружењу жена Србац има смисла. Та подршка нам даје снагу и подстицај да наставимо још снажније - са поносом истиче Сњежана.

Млади незаинтересовани

Удружење жена Србац редовно организује радионице хеклања, израде народних ношњи и других традиционалних заната. Ипак, интересовање младих је све мање.

- Ако се овај тренд настави, постоји опасност да све ове лијепе вјештине нестану у наредних десет до двадесет година. Вољела бих да бар једна од мојих кћерки настави мојим стопама, али за сада интересовање показује само моја унука Анастасија. Ипак, све ме подржавају, помажу ми идејама и савјетима - закључује Сњежана.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.