Срби у Белој крајини: Чувари ускочке историје, традиције и обичаја!

Миличи и Мариндол. Мала питома села у долини ријеке Купе. Бела крајина. То је тај неукротиви, ускочки крај, у којем више од пет вијекова живи српско становништво. Каже нам то на почетку приче Симо Селаковић из Мариндола нагласивши да су ускоци одувијек били добри борци и да су још од тадашње Аустро-угарске уживали значајне привилегије. Ето, вели, откуд Срби у Белој крајини.

- Кад су ускоци дошли овамо сви су добили по коња и пушку. То је било у ондашњој Војној Крајини. Познато је да су ускоци били јако добри борци, стога су имали и знатне привилегије. Сви су ми живјели овдје, и предјед и дједа и отац. Сви су били земљорадници. Сви су вриједно радили на земљи овој која и није претјерано издашна. Ја сам једно вријеме радио у иностранству, у Њемачкој и Француској - збори чика Симо, подсјетивши нас да има четворо дјеце, осморо унучади и шесторо праунучади.  

Овдје се данас лијепо живи, понавља наш домаћин - Симо Селаковић.  Каже да се за њега и Белу крајину чуло надалеко, чак га је и његов презимењак, миниситар у Влади Србије посјетио. Оно што га чини тужним је то што нема више онолико омладине као што је некад било, испричавши нам причу о школи коју је ономад и сам похађао, а која је настала обновом некадашње карауле, сада већ давне 1881 године.  

- Тада је био мој прадјед Павле био одборник. Он се пуно борио да добијемо школу. Када је долазила комисија из Карловца која је радила пројекат, он им је препоручио ову некадашњу караулу у Мариндолу, и послушали су га. Тако је овдје изграђена школа. Ја сам био доста добар ученик. Сада овдје на жалост нема више школе, овдје је сада дом извиђача - збори са сјетом чика Симо, разгледајући старе фотографије окачене по зидовима некадашње Мариндолске основне школе.

Недалеко одавде је ускочка кућа.  Шокчев дом. Она је смјештена у Жуничима. Вјерни је приказ тога времена, кажу нам  наши домаћини, показавши нам како је једна тадашња кућа изгледала.

- Шокчев дом је стара ускочка кућа, стара је готово 200 година и она је културни споменик. Ми смо ту да туристима и посјетиоцима покажемо како су некада изгледале ускочке куће. Морам признати да је ово велико изненађење не само туристима који долазе из цијеле регије, већ и за Словенце који живе овдје. Иначе, ово је једна богатија кућа, јер има 3 собе, док је класична ускочка кућа имала само једну собу. Некад се овдје живјело тешко, јер сама земља није претјерано издашна, и људи су углавном имали овце. Иначе, ускоци су углавном били српско становништво које се овдје доселило из Босне и Србије јер није жељело прихватити исламску вјеру. И ту су и остали до данашњег дана - каже Весна Фабјан, водитељица Заштићеног подручја Купа која газдује и ускочком кућом.

Недалеко одавде, у центру Милича, у најљепшем дијелу села, скрасила се православна црква Светих апостола Петра и Павла. Прелијепа је. Доминира селом, и окупља вјернике, збори прота Јеленко Стојановић, парох Мариндолски.

- Овај храм је саграђен 1912 године. Осим овог храма, на подручју парохије Мариндолске, постојали су некада и Храм Светог Стефана у Мариндолу, то је била црква брвнара, те Храм Светог Петра и Павла у Пауновићима. То су прве православне Богомоље на овим просторима које су никле по доласку православног становништва на ове просторе почетком 16 вијека, непосредно након пада града Клиса у турске руке. Срби тада насељавају Гомирје, Дрежницу, Горски котар, а један дио српског становништва се населио овдје у долини ријеке Купе. Овдје данас имамо 35 домова аутохтони Срба са ових простора, а све више их се досељава, понајвише из Републике Српске, што је нама на радост јер се поверћава број православних вјерника, а опет с друге стране, на жалост, јер они одлазе са своје родне груде и остављају родни крај - збори прота Јеленко Стојановић, који овог љета одлази у пензију, нагласивши да су се Срби на овим просторима доста добро адаптирали на услове живота и заједнички живот са Словенцима, додавши да огромне заслуге за то припадају Чрномељском жупану Андреју Кавшеку.

Суживот је овдје одавно постао живот. Види се то на сваком кораку. Срби, као аутохтони становници Беле крајине и овога дијела Словеније, сасвим сложно живе скупа са  Словенцима. Дијеле исте изазове, радују се истим стварима, збори Чрномељски жупан Андреј Кавшек.

- Ми од давнина живимо у великој слози. Ту није било ратова. Ту није било никаквих проблема. Ми овдеј стварно живимо у слози. Ми у општини Чрномље смо учиунили све да се то заједништво Слованаца и Срба овдје у Белој крајини одржи и подигне на још већи ниво. За то сам од државе Србије прије пет година добио велику златну медаљу за заслуге - каже Кавшек најавивши скори почетак градње Ускочког музеја и даљњу подршку КУД-у „Бела крајина“.

Српско становништво на овом подручју  осим српске православне цркве окупља и КУД „Бела крајина“. Даноноћно раде на  очувању традиције и обичаја вели нам то Сњежана Удовичић, наша домаћица и предсједница КУД-а „Бела Крајина“

- Лијепо је видјети пун храм, препун плато испред Православне цркве светих апостола Петра и Павла. И не само данас на храмовну славу. Али ево баш данас на Петровдан окупимо се, да бисмо прославили славу нашег храма. И ту ми из КУД-а дајемо свој пуни допринос. Ту нам долазе редовно представници КУД-ова који окупљају Србе из цијеле Словеније. Радимо заиста све што можемо да сачувамо наше обичаје и традицију. Ево управо радимо на томе да забиљежимо и од заборава отргнемо Ускочке пјесме и игре - збори на крају Сњежана Удовичић.

Вјерујемо да ће бити сачувано, јер Срби су овдје преко пет вјекова чували и сачували своје обичаје, вјеру, традицију, идентитет. То у појединим годинама није било нимало лако, али су ипак успјели, вели нам на крају наша домаћица, увјеривши нас да смо овом причом тек загребали по површини, и да смо у Белој крајини, за све нове приче, увијек радо виђени гости.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.