Смрт која је убрзала распад Југославије

БАЊАЛУКА - "У преподневним сатима почела је хемодијализа. Међутим, после извесног времена дошло је до пада крвног притиска који се није поправљао, па је морала бити прекинута. Сви чланови конзилијума, дежурни лични лекари и најбоље и најстручније медицинске сестре које су неговале председника, окупили су се око кревета. Тито се лагано гасио. Респиратор је нормално радио, али су се на ЕКГ-у запажале промене које су указивале на скори крај. Коначно, у 15.05 сати ЕКГ је показао равну линију - знак да је срце престало куцати. У пуној тишини провели смо покрај кревета још петнаестак минута, а онда сам погледао професора Богдана Брецеља показујући му апарате који су и даље звучним сигналима показивали да раде, на што је он климнуо главом. Био је то знак да их искључим. Искључио сам респиратор, ЕКГ монитор, пејсмејкер и електронску пумпу за убризгавање лекова у вену. Потом смо напустили собу и пошли да саставимо завршни извештај о председниковом лечењу и смрти".

То су ријечи којима је доктор Предраг Лалевић, један од чланова љекарског конзилијума, описао смрт Јосипа Броза Тита, доживотног предсједника СФР Југославије и Савеза комуниста Југославије, која је наступила 4. маја 1980. године у Љубљани, како је записано, након 122 дана дуге борбе са болешћу, изазване зачепљењем крвних артерија у лијевој нози.

Тог 4. маја проливене су милијарде суза у тадашњој Југославији, али и далеко изван њених граница гдје су били поштовани лик и дјело Јосипа Броза којег су ословљавали са "друже Тито", дочекивали га, испраћали, али му и пјевали. Упркос свим непознаницама и контроверзама које су пратиле његов лични живот и политички ангажман, о којима још трају полемике, и данас, пуних 45 година касније, многи га још помињу. 

Неки рјеђе, неки чешће, али сви су они, мање-више, уједињени у ставу да ће му се име још помињати, а памтити и обиљежавати дани када је рођен и када је преминуо.

Живот и смрт

Јосип Броз је рођен у селу Кумровцу, у Хрватском загорју, на граници са Словенијом у мају 1892. године, у хрватско-словеначкој породици од оца Хрвата и мајке Словенке. Јосип је био седмо од петнаесторо Фрањине и Маријине дјеце. Брозови су се, попут већине тадашњих породица, бавили земљорадњом. Када је Јосип напунио четири године, преселио се код дједа Мартина Јавершека у словеначко село Посреде. У Кумровец се вратио пред полазак у основну школу.

Учио је занат, а када је регрутован, истакао се у војној служби и постао је најмлађи водник у Аустроугарској војсци у то вријеме. 
Услиједио је Први свјетски рат. Броз је рањаван, хапшен, био у радном логору на Уралу, а у његовој биографији остаје записано да је био, између осталог, вођа Народноослободилачке борбе у Другом свјетском рату као и југословенски комунистички револуционар, предсједник Савеза комуниста, један од идејних твораца социјалистичке државе, дипломата, државник те доживотни предсједник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).

Један је од оснивача Покрета несврстаних, те његов генерални секретар. Од 1943. до смрти 1980. године имао је звање маршала Југославије и положај врховног команданта Народноослободилачке војске Југославије. Сматра се једном од најзначајнијих личности 20. вијека, био је веома цијењен у свијету, био је вољен и међу свим народима у бившој Југославији, а примио је готово 100 страних одликовања, укључујући и Орден Легије части.

Тито је био главни вођа друге Југославије, социјалистичке федерације која је постојала од 1943. до 1992, али је послије уставних промјена 1974. године почео да постепено смањује своју улогу у вођењу државе. 
Титово стање се током 1979. драстично погоршало. Почетком јануара идуће године примљен је у Медицински центар у Љубљани, са циркулационим проблемима у ногама. 

Први проблеми у циркулацији јавили су се крајем децембра 1979. године, а након Титовог одбијања хируршке интервенције љекарски конзилијум је покушао да лијековима успостави нормалну циркулацију. 

Пошто примијењена терапија није дала резултат, 12. јануара био је подвргнут хируршкој интервенцији, којом му је уграђен артеријски бајпас. Операција је каснила усљед Титовог одбијања, као и примјене терапије лијековима, па је стога била неуспјешна. Како се Титово стање након операције погоршало, 21. јануара му је ампутирана лијева нога.

Након ампутације ноге дошло је до привременог побољшања здравственог стања, али је оно нагло почело да слаби, јер је обољела нога прије ампутације знатно ослабила отпорност организма. Најприје су се јавили проблеми са бубрезима, а потом упала плућа, због чега се Тито од 26. фебруара налазио у вјештачкој коми прикључен на апарате за дисање. У веома тешком стању, отказивали су витални органи, па је на крају усљед кардиоциркулаторне нестабилности дошло до отказивања рада срца, због чега је 4. маја 1980. године у 15.05 часова преминуо у 88. години живота.

Његова смрт је била важан друштвено-политички моменат у историји СФРЈ јер је дошло до смјене власти са једног човјека на колективно руководство - Предсједништво СФРЈ, а многи историчари су овај догађај означили и као почетак распада Југославије.

Од носталгије до легенде 

Доживотни предсједник и маршал СФРЈ Јосип Броз Тито је човјек о коме су испричане чак и легенде. Легендарни командант партизана је и данас историјска личност које се једни сјећају са сјетом, други криве историју што га је довела на њихов пут. За једне је био, како се пише, син југословенских народа и народности, те свјетски признат политичар и чувар братства и јединства, а за друге страни шпијун.

Није се, како појединци и тврде, знало ни ко је био, да ли су их била двојица, али махом истичу да је био најбољи друг. Сјећање на неприкосновеног вођу, 45 година након смрти, највише је везано за његов тадашњи политички систем и социјалне прилике које многи још памте. 
У том, како се каже, Титовом времену живио је и социолог Иван Шијаковић. За "Глас" истиче да то вријеме памти као вријеме једне државе, отприлике средње величине и веома успјешне. Пред крај седамдесетих година прошлог вијека је, подсјећа, та држава била на 29. мјесту по економској снази у свијету, а на деветом као војна сила. 

- Људи су могли нормално да од своје плате једанпут иду на море, а ко је волио и једанпут на планину. Знао се ред, било је бесплатно образовање те здравство, станови су се куповали или добијали на кориштење од компанија у којима су радили. Посебно је важно за све дијелове бивше Југославије то да није било верских и националних трвљења. Владала је толеранција као и поштовање кроз форму братства и јединства. Тога су сећају те генерације, а млађи су то примили као неку врсту легенде да је то некада било и добро било. И можда је само Словенија успела да престигне или достигне тај ниво, а остале државе и државице, па и парадржаве које су настале распадом те Југославије још нису успеле да достигну стање из 1978. или 1989. Тако да је то носталгично за људе који су тада живели - рекао је Шијаковић.

Све то, каже, указује да се о том периоду не прича тек онако 40, па и 45 година послије. 

- Није могуће из колективног сећања избрисати ни добре ни лоше стране, односно ни неке поразе ни неке успехе. Тако и са овим. Имате колико хоћете носталгичних организација, кафана са именом "Југославија", задржале су се и улице које носе име Тито. То колективно сећање некада може да буде корисно у смислу да се сећате нечега што је било вредно па да то поредите, али и штетно да се покушава заборавити нешто што вам се стално враћа. Као што неки желе да забораве тај период да га не би поредили са овим јер се не може поредити. Једино, понављам, можда Словенија и делом Хрватска. Остале се не могу ни поредити без суза, како кажу - изјавио је Шијаковић. 

Само на подручју данашње БиХ постоје бројна удружења грађана и савези који још љубоморно чувају успомену на, како сви знају поручити, оне боље дане, када се и радило, али и живјело. Једно од њих је регистровано у Сребренику. Некад предсједник, данас замјеник предсједника 
Удружења антифашиста и бораца Народноослободилачког рата (НОР) Сребреник Владимир Илић и данас се сјећа дана када је стигла вијест о смрти друга Тита. 

- Како се нећу сјећати. И утакмица које су стале и када смо шетали и плакали. И нема ко није, а да је имао могућност да користи телевизор, гледао његову сахрану - каже Илић.

На питање због чега се послије 45 година сјећају свега и баштине тековине бивше државе, каже да је довољно само сјетити се како су се радници враћали са годишњих одмора аутобусима из Дубровника, како су имали социјалну заштиту. 

- Није било битно да ли ћеш се лијечити у Београду, Сарајеву, Љубљани. Како смо имали све чега више нема, а да се не говори о томе да нема фабрика које су биле сјајне и за нас нешто велико. Супруга моја, која је као и ја просвјетни радник, и ја смо преносили ученицима када смо год имали могућност о тим старим, лијепим временима. Ми смо имали "фићу", путовали с мора, дјеца била мала. Уморан сам ја и само скренем негдје у ливаду и спавам ту, а хајде сада паркирај возило и спавај негдје тако. То је то евоцирање сјећања и потреба да чувамо ту баштину - казао је Илић за "Глас". 
Кућа цвијећа и улице 

Многи тргови, улице, паркови у земљама бивше државе, али и у  свијету, гдје је Јосип Броз био поштован, још носе име бившег југословенског вође. Тако, према појединим медијским написима, осим бивших република, име Јосипа Броза носе улице и авеније градова Африке, Азије, Европе и Јужне Америке. 

С друге стране, у појединим градовима бивше заједничке државе дешавало се и да Титове улице добију друга имена, али поштоваоци лика и дјела Јосипа Броза Тита традиционално и данас посјећују његов гроб у Кући цвијећа.

Тито је сахрањен 8. маја 1980. године у Београду, гдје је по сопственој жељи сахрањен у зимској башти своје резиденције на Дедињу која је након тога названа Кућа цвијећа. 

Поред великог броја грађана Југославије, сахрани је присуствовало више од 200 делегација из 128 земаља свијета, због чега је званично проглашена за најпосјећенију сахрану неког државника у историји. 

Сахрани је претходио пренос његових посмртних остатака. Плавим возом из Љубљане, преко Загреба у Београд, гдје су три наредна дана били изложени у централној сали зграде Скупштине СФРЈ, гдје му је одата посљедња почаст. Титова сахрана је директно преношена путем телевизије у Југославији и још 16 земаља свијета, а у неколико земаља је накнадно емитован цијели снимак или важнији дијелови.

О Титу су писане пјесме и књиге, те снимани бројни документарни филмови. Иако данас многи споре значај и критикују његову владавину, неспорно је оставио дубок траг не само у историји некадашње Југославије него и свијета.

Штафета младости

Иако је Јосип Броз Тито рођен 7. маја, званично је славио рођендан 25. маја, на дан који је 1957. године назвао Даном младости. Дан младости уведен је у СФРЈ 1945. године на иницијативу крагујевачке омладине. Главни симбол била је штафета младости, која је ношена мјесец и по кроз читаву Југославију и 25. маја предавана Титу на свечаности организованој на Стадиону ЈНА. Штафета је предавана Титу све до његове смрти 1980. године, а она која се на дан смрти затекла на путу по Хрватској прекинула је пут и положена је на одар предсједника у Скупштини тадашње државе. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.