ЗАВИДОВИЋИ – На данашњи дан 1995. године пала је Возућа. У знак сјећања на све страдале и протјеране и ове године организован је марш "Стазама егзодуса" који служи као подсјетник на све што се догађало у том подозренском мјесту током септембра прије 31 годину.

Масовно страдање Возућана догодило се од 10. до 24. септембра 1995. године усљед офанзиве 23.000 муслиманских војника Другог и Трећег корпуса такозване Армије БиХ и одреда "Ел муџахедин", те НАТО бомбардовања потпомогнутог њиховим јединицама за брза дејства, као и пакистанског контингента међународних мировних снага.

Тада је спаљено више од 30 српских села, протјерано 1.920 српских породица са 7.680 чланова, а убијено 459 бораца Војске Републике Српске и цивила, а на десетине посмртних остатака никад није пронађено.

Из бошњачке визуре, тог 10. септембра 1995. године Возућа је "ослобођена". Снаге бошњачке армије заузеле су током тог дана кључне тачке у Возући и околини чиме је сломљена одбрана тог краја која је трајала близу три и по године.

Неколико часова касније, прецизније у 23:45, у Завидовићима, градићу на 25 километара од Возуће, испред врата свог стана, у данашњој Улици Алије Изетбеговића, на броју 38, убијен је – Јадранко Божановић. Имао је 36 година.

"Брадате сотоне"

Јадранко Божановић, Србин, родом из села Свињашница које је смјештено на пола пута између Завидовића и Возуће био је један од најугледнијих новинара тог краја у предратним годинама. Новинарство је студирао на београдском Факултету политичких наука, а прве текстове објављивао је у тамошњем "Студенту".

Они који га памте из београдских дана тврдили су да је био другарчина и новинарчина.

"Одмах се сврстао међу оне што имају урођени новинарски нерв и пред којима је велика журналистичка каријера. Одмах су га запазили и добио је прилику да ради на разгласу у Студентском граду, што је била жеља многих студената. Истовремено је почео да објављује текстове у "Студенту" што је такође било престижно", записао је Зоран Михаиловић у књизи "Небеска редакција".

По повратку у родни град почиње да ради на локалном радију. Имао је јако препознатљив глас и веома брзо постао омиљен међу слушаоцима. Почетак рата дочекује као уредник радија, а у сулудом времену током прве половине деведесетих, када су широм БиХ ударени темељи подјела које и данас важе, и када је свако, или бар већина, гледао како да се придружи својима да не би изгубио главу, Божановић је одлучио другачије.

Линија фронта средином 1992. године између Завидовића и Возуће ударена, између осталог, надомак Божановићеве родне Свињашнице. Завидовићи су остали под контролом бошњачких снага, док је Возућу држала Војска Републике Српске. Она је послужила као уточиште за бројне избјеглице не само из Завидовића, него и из Бановића и других градића у околини. Сама Возућа остала је током цијелог рата у полуокружењу са три стране бивајући тако трн у оку тзв. Армији БиХ јер су српске снаге контролисале важан путни правац чиме су практично биле раздвојене снаге Другог и Трећег корпуса армије чији је врховни командант био Алија Изетбеговић.

Свједоци тог времена испричали су аутору овог текста да је Божановић почетком ратних сукоба одлучио да остане у граду. Тврдио да је му безбједност гарантује шеф локалне СДА Хусеин Муратовић, један од ратних господара живота смрти у Завидовићима. Такође, гарантовао му је да ће остати и уредник радија што је Божановић прихватио. Након што су ударене линије фронта, његов глас са радија су могли да чују и они "са друге стране", Срби, цивили и војници, припадници његовог народа које је називао "брадатим сотонама" и сличним епитетима. Када су снаге тзв. Армије БиХ заузеле Свињашницу и тамо попалиле неколико кућа, Божановић је тријумфално јављао да су снаге армије ослободиле то село. Његово родно село.

Његово извјештавање изазивало је бијес на другој страни која га је, очекивано, прогласила издајником што није био ни први ни посљедњи случај, укључујући све зараћене стране у БиХ.

Поједини извјештаји са друге стране откривају да рад у локалном радију током тих ратних година није нимало био једноставан. Стални проблеми које су узроковани нестанком електричне енергије и радом на дотрајалој опреми тјерали су уредништво да се "довија" на различите начине у чему је Божановић као главни и одговорни имао пресудну улогу. И потрајало је то готово до завршетка рата.

Рафал из "шкорпиона"

У дану пада или "ослобођења" Возуће у Завидовићима је услиједило велико славље. Пуцало се и наздрављало јер је отпор "мрског агресора" коначно сломљен. Дан касније, 11. септембра, Возућу је посјетио лично Алија Изетбеговић, постројио јединице и састао се са генералима, командантима Другог и Трећег корпуса, Сеадом Делићем и Сакибом Махмуљином и групом типова који физиономијом нису превише личили на локалце.

 

Били су то команданти одреда "Ел муџахид", Абу Хамза, Абу Мали и Ајман Авад, јединице састављене од добровољаца из исламских земаља која је била саставни дио бошњачке армије. Управо су припадници те јединице починили најгнусније злочине над Србима током напада на Возућу што је прилично обимно задокументовано, а јавности понајвише детаљно представљено у пресуди Махмуљину којег је Суд БиХ осудио на осам година затвора након чега је побјегао у Турску гдје му се губи сваки траг.

 

Петнаест минута прије поноћи на врата стана у којем је Јадранко Божановић живио са мајком Аницом, у Завидовићима, у Улици Алије Изетбеговића на броју 38 закуцале су двије униформисане особе. Јадранко је тек који сат раније стигао кући из друге смјене, након завршеног дневника у којем је извијестио и о дешавањима на фронту према Возући. Они који су га познавали тврдили су да никада није отварао врата непознатим особама. Овој двојици је отворио. Већ у сљедећем моменту у њега је сасут рафал од седам метака из, испоставило се, "шкорпиона" након чега је на лицу мјеста остао мртав. Мајка која је била у другој соби није знала што се догађа, чак ни пуцњи је нису узнемирили јер је по цијели дан неко пуцао прослављајући велику ратну побједу. Када је, након неколико минута изашла из собе, затекла је сина у ходнику, у локви крви.

 

Поуке и поруке

Локална полиција у којој је главнокомандујући био Шефик Џаферовић, потоњи члан Предсједништва БиХ, отворила је истрагу о овом случају и никада није утврдила шта се догодило. Прецизније, никакве конкретне информације о убиству Јадранка Божановића никада нису утврђене, а и ако јесу, остале су под велом тајне. Тридесет и једну годину након рата, овај случај заводи се у ред неразјашњених убистава почињених на ширем подручју Зенице у рату и у годинама послије ратних сукоба и то је све.

Зашто је убијен Јадранко Божановић који је цијели рат провео на "другој страни" и којег су неке сарајевске колеге у годинама које су услиједиле називале истинским "херојем одбране БиХ" па чак и "златним љиљаном", вјероватно ће заувијек остати непознаница. Горепоменути свједоци тог времена тврде да је мајка почесто позаницима и комшијама говорила да се "Јадранко са посла враћа уплакан" што не мора ништа да значи, али наговјештава. Други, пак, тврде да је мотив за убиство једноставно уклањање незгодног свједока јер је радећи на пословима пропаганде Божановић једноставно превише знао. Трећи су склони да устврде да иза свега стоје злогласни муџахедини које је било тешко контролисати што није далеко од истине. Оно што је неспорно јесте зид ћутања над овим случајем који је сазидан прије 31 годину и још је непробојан. Поуке и поруке свако може да извлачи онако како му одговара.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.