Сје­ћање на ко­ва­чку ва­тру по­ро­ди­цe Ђу­рић из Ви­ше­гра­да још плам­ти

Ви­ше­град - Пра­вог, про­фе­си­онал­ног ко­ва­ча и пот­ки­ва­ча ви­ше­град­ска оп­шти­на не­ма још од 1987. го­ди­не, от­ка­ко је свој те­шки ко­ва­чки че­кић за­уви­јек ос­та­вио Ла­зар Ђу­рић из се­ла Ло­зни­це.

Ла­за­ре­ви по­том­ци до да­нас су са­чу­ва­ли успо­ме­ну на дје­да и пра­дје­да, ос­та­вив­ши и са­чу­вав­ши не­та­кну­ту не­ка­да чу­ве­ну ко­ва­чни­цу и све што се у њој на­ла­зи­ло.

На та­ва­ну ове ча­ђа­ве гра­ђе­ви­не, пред ко­јом је при­је три де­це­ни­је од ра­них ју­тарњих ча­со­ва ври­ло као у ко­шни­ци, про­на­ђе­на је и та­бла са фир­мом "Ко­вач и пот­ки­вач" Ла­зар Ђу­рић.

И док његов пра­унук, че­тво­ро­го­дишњи Ђор­ђе, ме­тлом ски­да пра­ши­ну и па­учи­ну са та­бле, унук Сла­ви­ша при­ча о свом дје­ду.

- Се­ло је та­да би­ло не­за­ми­сли­во без до­брог ко­ва­ча. Под њего­вим че­ки­ћем ис­ко­ван је сав алат за сељаке, за­тим плу­го­ви, ра­ли­це, лан­ци, кли­но­ви за ци­је­пање ста­ба­ла, а по­се­бно пот­ко­ви­це за коње и во­ло­ве - при­ча Сла­ви­ша Ђу­рић.

Он, сто­је­ћи пред дје­ди­ном радњом, при­ча да су му­ште­ри­је би­ле из чи­та­ве ре­ги­је, па чак и из Же­пе, јер је вје­шти и ври­је­дни ко­вач ље­тним и зим­ским пот­ко­ви­ца­ма снаб­ди­је­вао ви­ше од 70 па­ри во­ло­ва из жуп­ских се­ла.

- Не са­мо да је пра­вио "обу­ћу" за коње и во­ло­ве, он је као пот­ки­вач и пот­ки­вао ове жи­во­тиње. Сељаци су са сто­ком до­ла­зи­ли и у че­ти­ри са­та ују­тро пред ко­ва­чи­ју да би при­је до­шли на ред, ло­жи­ли пред њом ва­тру да се огри­ју и ви­ка­ли "Ус­тај, Ла­за­ре, сти­гле му­ште­ри­је" - до­да­је Ђу­рић.

По­сли­је Ла­за­ра за­нат је не­ко ври­је­ме нас­та­вио његов син, али је одус­тао од овог те­шког по­сла. Уну­ци, ко­ји су по­но­сни на свог дје­да, иза­бра­ли су дру­га за­ни­мања, та­ко да ни­ко ни­је на­сли­је­дио ко­ва­чни­цу и по­сао у њој.

У по­лу­мра­ку ста­ре ра­ди­они­це на мај­сто­ра Ла­за­ра под­сје­ћа ве­ли­ки ко­ва­чки на­ко­вањ и огро­ман ми­јех за ра­спаљивање огња у ћу­му­ру. Ту су и ра­зне врсте че­ки­ћа, кли­је­шта и по­су­де за каљење алат­ки, као и ве­ли­ка ру­чна бу­ши­ли­ца, чу­до те­хни­ке то­га вре­ме­на.

У Ђу­ри­ћа ку­ћи, ко­ја се на­ла­зи по­ред радње, ка­жу да сви до­ма­ћи­ни у се­лу зна­ју гдје је кључ од не­ка­дашње ко­ва­чке ра­ди­они­це, па кад ко­ме за­тре­ба да не­што ис­ку­је, по­пра­ви или на­пра­ви, мо­же то сло­бо­дно да учи­ни.

- И то је успо­ме­на на до­брог "ђе­да Ла­за­ра" - ве­ле насље­дни­ци.

Изу­ми­рање за­на­та

Ко­ва­чком за­на­ту у ци­је­лој Ре­пу­бли­ци Српској при­је­ти изу­ми­рање. Овај зах­тје­ван и опа­сан по­сао по­ти­сну­ле су но­ве те­хно­ло­ги­је, ко­је прои­зво­де брже и у ве­ћим ко­ли­чи­на­ма. Ко­ва­чи су не­ка­да би­ли угле­дни и до­бро су за­ра­ђи­ва­ли, док да­нас мла­ди бје­же од овог и дру­гих ста­рих за­на­та.

Ста­ри­ји мје­шта­ни при­ча­ју да су ко­ва­чни­це не­ка­да би­ле нај­жи­во­пи­сни­је мјес­то у се­лу, гдје су се сас­та­ја­ли до­ма­ћи­ни, по­прављали алат­ке, пот­ки­ва­ли сто­ку, уз не­за­оби­ла­зну "ча­ши­цу" раз­го­во­ра.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.