Сјећање на Драгана: Није знао да плива, али је скочио у море да спасава дјецу

Драган Циган, из Бањалуке, те 2007. године, иако готово непливач, скочио је у немирно море у којем се двоје дјеце давило и успио да их спаси док је он сам настрадао.

 А Драган није знао ни да плива... Та невјероватна чињеница просто затекне сваког ко чује за његово херојство и јунаштво, јер управо он то и јесте – јунак који ниједног тренутка није помислио на себе него на оно што му је срце говорило кад је ускочио у море које га је узело заувијек.

Можда је у том часу помислио: шта да су то моја дјеца..., јер како би се на то другачије и одважио као непливач. Захваљујући том херојству, његово име остаће да живи заувијек, а Драган упамћен као човјек коме се тада поклонила цијела Италија и чије име носи и једна улица у тој земљи.

Те 2007, тог кобног дана, у приморском градићу Језоло, нико од присутних на плажи, као ни родитељи, нису имали храбрости да скоче у море, сем Драгана.

Проглашен је херојем у Италији, одликован Златним орденом части и споменицом за „Херојство и хумана дјела“, а улица у том италијанском градићу по њему је добила име.

Драган је тог дана спасао туђе двоје дјеце, а заувијек без оца оставио своје двоје малих, те супругу.

Њима је од сакупљеног новца у Италији, у знак захвалности, купљен стан у Бањој Луци и додијељена стипендија коју су добијала дјеца која су цијелог живота одрастала без свог тате.

Писмо Драганове кћерке оцу којег више нема

Тог 22. јула 2007. године цијели свијет је погодила вијест да је Драган Циган, Србин из Босне и Херцеговине, скочио у бијесно море да спасе двоје дјеце и у томе настрадао. Тринаест година касније, његова кћерка Милица је испричала шта јој је најтеже у одрастању без оца, да ли се упознала с дјецом коју је њен тата спасао и шта је написала у писму које му је недавно посветила:

„Тате нема 13 година, али и даље нам је у мислима. Сједила сам тако прошле године и размишљала о њему и тако сам почела да му пишем писмо“, испричала је Милица тада за Нову, о оцу ком се због херојског чина клањала цијела Италија, а који је тамо отишао да као зидар заради додатни новац.

Изводи из писма:

*Ја не знам колико су топле руке твоје.
Ја не знам колико је топао твој глас јер отишао си прерано.
Тешко је живјети са тиме да те никада нећемо боље упознати.
Често мислим о теби и разговарам с мамом, гледамо и милујемо твоје слике.
Нико и ништа не може да те замјени и да ублажи ту бол која је остала.
Навиру ми сјећања када си се играо са мном и са сестром, држао нас за руке, миловао нашу косу и говорио нам да нас волиш.
Много нам недостајеш, сваки час, сваки тренутак, сваки дан. Недостаје нам твој осмијех, твој загрљај, твој смисао за хумор, твоја воља и снага за животом.
Пролазе дани, мјесеци и године, а тебе нема да нам кажеш да нас волиш, да нас загрлиш, да нам кажеш да си поносан на нас.
Да видиш како сестра и ја одрастамо и постајемо људи, градимо свој живот.
Да видиш како се мама бори за нас свим снагама да нам ништа не недостаје.
Пружа нам сву своју љубав. Учи нас да будемо добре, поштене, одговорне, да помажемо другима као што си и ти радио током свога живота.
У нашим срцима оставио си једну пукотину која ће увијек бити неиспуњена и празна зато што те нема.
Нећемо те никада заборавити, увијек ћеш бити у нашим срцима.
Борићемо се и живјети као што смо и до сада, али тата, наш живот никад неће бити као прије.
Имаћемо успона и падова у животу, али изборићемо се за нас и за тебе јер заслужио си то и још много више.
Ти си наш понос и наше сунце што нас грије и анђео чувар који нас чува и посматра с неба.
Заувијек ћеш бити наш херој и бићемо поносне на тебе док смо живе.
Нашој дјеци ћемо преносити твоју храброст и доброту, драги наш тата.“

Осим кћерке Милице, која данас има 27 година, Драган је иза себе оставио још једну кћерку Маријану и супругу Дијану. Тог кобног дана на плажи у градићу Језоло талас је повукао двоје италијанске дјеце, а од свих присутних једино је Драган смогао храбрости да притекне дјеци у помоћ, мада је био лош пливач. Нажалост, огроман талас га је одвукао у смрт. Потрага за тијелом трајала је 30 сати, а он је потом сахрањен у родном селу Бранешци код Челинца.

Милица је испричала и како се након тога њена мајка показала као велики борац: „Била нам је и отац и мајка од када се то десило.“

У те дане се доста говорило да су родитељи двоје малишана које је Драган спасао брзо кренули с плаже, да нису ни сачекали да виде шта ће бити с човјеком који им је дјецу извукао из помахниталог мора и да их је чак полиција задржала.

Међутим, Милица прича другачије о породици Бјанко:

„Ми смо се с њима упознали и били смо код њих када смо у Италији били годину-двије након што се све десило. Било је тужно. Мало потресно. Сестра је тад била мала, не сјећа се много... да је тата спасао дјечака и дјевојчицу. Та дјевојчица Марлен је исто годиште као и ја. Даво је то било, али сјећам се да су били много пријатни према нама. Казали су да им је жао што је наш тата настрадао, да никада то неће заборавити.“

Она је посљедњих годину дана у Њемачкој гдје живи са супругом и његовим родитељима. И мада вријеме неумољиво иде, сјећање на оца не пролази: „И ја и сека смо поносне на тату. Нисмо га заборавиле и никад нећемо. Он је наш херој и анђео чувар.“

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.