Сјећања на трагедију породице Марчета из села Сводна

Мајка Крстина умрла је више од туге него од болести за тројицом синова. Најстарији Душан имао је само 41 годину када је погинуо у селу Рајићи, у Славонији, Боро је имао четрдесет, а Драго 35 година

ПРИЈЕДОР - Вријеме пролази, а бол не престаје... Тако је и петнаест година послије погибије браће Драге и Боре Марчета из села Сводна код Приједора. Обојица су страдали у истом дану на Сувој Међи, код Новог Града, 1993. године, и тиме увећали трагедију породице Марчета, која је само двије године раније изгубила у Славонији сина и брата Душана. - Наша мајка Крстина умрла је више од туге него од болести за тројицом синова - оживљавају сјећања једини преживјели брат Зоран Марчета и њихова сестра Гордана. Најстарији Душан имао је само 41 годину када је погинуо у селу Рајићи, у Славонији. Био је припадник 16. бањалучке бригаде. Боро је имао четрдесет, а Драго 35 година. - Нажалост, Драго је остао заробљен, његови посмртни остаци сахрањени су тек послије размјене тијела погинулих војника, која је обављена посредством мировних снага. Драго и Боро су страдали баш на дан када је требала стићи смјена - тужна срца присјећа се Зоран, додајући да је његов брат Драго био запослен у Њемачкој, те да је, стицајем околности, дошао да их обиђе и да авионом из Београда, са радним колегама, оде на рад у Русију. Међутим, умјесто на посао, узео је пушку и придружио се браћи на ратишту. Погибија браће Марчета у то доба одјекнула је читавом Републиком Српском, али и много шире. Претешки бол и туга мајке Крстине мјерили су се болом мајке Стојанке, опјеване у поеми Скендера Куленовића. За живота, Крстина Марчета добила је од тадашњег предсједника Републике Српске Орден Милоша Обилића. Душан и Драго су посмртно одликовани Медаљом заслуга за народ, а Боро Орденом мајора Милана Тепића. - Касније је мајци стигло и писмо од предсједника Српске, али и златник који и данас чувам - говори Зоран и показује иконе које је Крстина добила од грчког свештеника Партенијуса, који их је редовно посјећивао. Браће Марчета се данас, по причи њихове сестре, мало ко сјећа. Најтеже јој пада, каже, што се за мајчина живота нису изборили за већа права која су јој припадала као мајци тројице погинулих синова. - По закону је требало да добије и ратну одштету, међутим, то се није никад догодило, а она је у међувремену умрла - вели Гордана и додаје да би била срећна када би бар нека права могао да оствари брат Зоран, који је остао сам на кућишту Марчета. Чим се десила трагедија, он се, прича Гордана, вратио у завичај из Словеније, јер је неко морао преузети бригу о мајци. Живи од пољопривреде, нема запослења, нити здравственог осигурања. Четири хумке на гробљу "Липа" у Сводни код Приједора свједоци су незапамћене ратне трагедије подно Козаре. Опомињу на то и три зелена чемпреса и застава Републике Српске, који чувају успомену на оне који су дали своје животе за њу. Д. БУЛИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.