Сестре у плавој униформи газе очевим стопама

МРКОЊИЋ ГРАД - Ивана, Кристина и Милица Бубњевић одрастале су уз плаву униформу, полицијску шапку и приче са терена, а оно што је некада био свакодневни дио живота у породичној кући, данас је постало и њихова професија. Слиједећи пут који је започео њихов отац Недељко, ове три сестре данас раде у полицији, настављајући породичну традицију службе и одговорности према заједници.

У неким породицама занати и занимања преносе са кољена на кољено, негдје је то ковачки чекић, негдје бијели мантил, а у ово породици то је полицијска значка.

Причу о томе како је све почело започиње Ивана, најстарија сестра, која ради као технички секретар у Полицијској станици Шипово, и то сјећањем на оца. - Наш отац Недељко Бубњевић био је борац прве категорије, учествовао је у рату од првог до посљедњег дана и у стварању Републике Српске. Одрастање у породици у којој је отац био полицајац имало је велики утицај на нас - прича Ивана коју су на моменат обузеле туга и сјета.

Иако се често каже да дјеца сама бирају свој пут, у овој породици је полицијска професија од малих ногу била дио свакодневице. Одрастајући уз оца, сестре су рано научиле да тај посао нису само униформа и значка.

- Видјеле смо колико тај посао носи одговорности, дисциплине и професионалности. Схватиле смо да то није само обичан посао, него позив који са собом носи и ризик и изложеност различитим ситуацијама - истичу Кристина и Милица.

Причају да им је, док су још биле мале, све изгледало помало авантуристички и занимљиво.

- Tатина палица, пиштољ, шапка, све је то привлачило нашу пажњу и имале смо жељу да кренемо његовим стопама - прича Кристина.

Тек касније, како каже, та дјечија знатижеља прерасла је у озбиљну одлуку.

- Након средње школе прво смо уписале Факултет безбједносних наука у Бањалуци, а годину и по дана касније и Полицијску академију, послије чега смо ванредно наставиле и факултет - наглашава Кристина.

• БЛИЗНАКИЊЕ

Иако раде у истом систему, сестре данас имају различите улоге. Кристина и Милица су полицијске службенице, док Ивана ради као технички секретар у Полицијској станици Шипово. Ивана истиче да се често заборавља колико је административни дио важан за функционисање полиције.

- Моје обавезе су вођење евиденција, рад са поштом, службеним актима и организација административног дијела посла. Иако нисам на терену, сматрам да је администрација подједнако важна, јер све мора бити прецизно евидентирано да би служба могла нормално да функционише - објашњава Ивана.

Да ли ће једног дана и сама обући униформу још не зна, али како каже, постоји воља да се још усавршава и напредује.

Посебну занимљивост у овој причи даје чињеница да су Кристина и Милица близнакиње, те да су заједно доносиле многе одлуке у животу, од школе до избора професије, и да данас заједно за опасачем носе пиштољ и лисице.

- Све смо у животу радиле заједно, биле смо нераздвојне. И одлуку да идемо у полицију донијеле смо заједно - кажу ове двије младе и лијепе сестре.

Понос на лицу њихове мајке када је сазнала да су кренуле стопама оца, одисала је кућом, а Милица истиче да су се емоције помијешале јер је била свјесна посла у који се упуштају њене кћерке.

- Мајка као и свака друга, брине за своју дјецу, а нарочито када зна шта нас све може дочекати на терену. Осталој родбини и пријатељима је било занимљиво да ћемо све служити органима реда - присјећа се Милица кроз осмијех.

Ипак, иако су кроз живот све радиле заједно, посао их је на крају раздвојио. Кристина ради у Полицијској станици Језеро, док је Милица у Полицијској станици Шипово.

- У почетку нам је та одлука пала тешко, јер смо навикле да будемо стално заједно. Милица је то некако спорије прихватила јер је емотивнија од мене, али временом смо се навикле - прича Кристина.

Иако се полицијски посао често своди на патроле и контролу саобраћаја, свакодневица на терену много је разноврснија. Милица каже да се у Шипову службе често мијењају.

- Радим у саобраћају, као школски полицајац, у позорно-патролној служби, па чак и у администрацији. Посао никада није монотон - каже она.

Један од послова који је за Милицу посебно важан јесте улога школског полицајца.

- Од септембра радим у школи као школски полицајац, остварујем контакт са професорима и ученицима. Дјеца реагују позитивно, а и родитељи сматрају да је важно да полицајац буде присутан у школи и брине о безбједности дјеце - појашњава Милица.

Кристина ипак истиче да, с обзиром да је Језеро мања средина, нема много тешких ситуација, али је транзитни саобраћај велики, па је управо контрола возача један од најчешћих задатака.

- Занимљиво је радити у саобраћају. Упознајете људе, разговарате с њима, а посебно интересантне су и реакције возача када их заустави полицајка. Трудим се да будем пријатна и онда су и реакције позитивне - истиче Кристина.

Понекад, како каже, и најобичнија контрола саобраћаја може довести до откривања кривичног дјела.

- Приликом једне контроле возача открили смо да је под утицајем опојних дрога, а прегледом возила пронађена је и одређена количина марихуане. Тако од једне обичне контроле дођете до кривичног дјела - наглашава она.

• ОДГОВОРНОСТ

Иако су тек на почетку каријере, сестре Бубњевић кажу да осјећају велику одговорност што настављају очев пут.

- Људи га прво памте као доброг човјека, па онда полицајца - каже Милица. Старије колеге, додаје, често им причају о њему.

На питање шта би њихов отац данас рекао да види да су његове кћерке у полицијском систему, одговор је једногласан.

- Мислимо да би био поносан. Не вјерујемо да би нас одвраћао од тога. Било би му драго што имамо сигуран посао и што смо остале у том његовом колегијуму - поручиле су оне.

Као и сваки позив, и полицијски има своје лијепе и тешке стране.

Кристина као један од изазова издваја ноћне смјене, док Милица каже да су најљепши дио посла људи које је упознала.

- На академији смо стекле много познанстава. Кад год одемо у неки град, увијек имамо колеге на које можемо да се ослонимо - каже Милица.

Свјесне су да полицијски посао носи и ризик, и да није лак, али су свјесно изабрале тај пут. У породици у којој се част и служба заједници уче од малих ногу, значка није само дио униформе већ дио породичног насљеђа.

Када је њихов отац Недељко носио полицијску униформу, вјероватно није ни слутио да ће једног дана његовим стопама кренути све три кћерке. Оне данас, свака на свом радном мјесту, показују како изгледа живот посвећен служби.

• "ПОЛИЦИЈАДЕ"

Сестре Кристина и Милица заједно су тренирале и одбојку, а учествовале су и на "Полицијадама". Кристина је узела учешће у одбојци и стрељаштву, док Милица размишља ове године да се пријави на "Полицијаду" за стрељаштво.

- Једна сам од бољих у гађању. Када завршим факултет вољела бих бити криминалистички инспектор као и моја сестра Милица - истиче Кристина.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.