Село код Бихаћа у којем куће »ходају«

Врста, мјесна заједница која припада граду Бихаћу, смјештена на брдовитој висоравни у близини границе с Хрватском, на локалном путу који повезује Бихаћ с Великом Кладушом, од памтивијека стоји ту на трусном тлу.

Трусно тло овдје није само метафорички појам, због чињеница да су ратови и многе војске овуда пролазиле, него је и буквално тако. Цијело село је смјештено на клизишту, које није попут уобичајених клизишта која се повремено јаве, овдје се стотинама година тло полагано помјера, а куће у селу буквално "ходају".

У Бихаћу се у шали каже да овдје мјештани када продају кућу напишу како "није много прешла". Међутим, становницима Врсте то баш и није смјешно.

Понеки њихови суграђани српске националности који се немају намјеру враћати и продају куће. Али, домаћини су поносни на своје мјесто и не планирају никад напустити огњишта својих прадједова. 

Давно некад, због природних материјала кућа и недостатка инфраструктуре није се толико примјећивало кретање тла. А данас, напримјер, радницима "БХ телекома" Врста је ноћна мора, јер свако мало имају интервенције због прекида подземних каблова, казао нам је инжињер Мехмед Бегић.

На лицу мјеста и мјештани су нам показали разводне телефонске кутије које пуцају и откидају се са својих лежишта. Слична ствар је и када је асфалтни пут у питању.

Општина чини колико може, поправља се шта се да поправити, спремно се помоћи чак и власницима кућа који имају уредне грађевинске дозволе, али већина људи их нема.

Мјештанин Изет Имшировић, радник цивилне заштите, каже да је тренутна општинска администрација учинила много за село. На терену смо затекли и грађевинску инспекцију, која на позив мјештана врше нова мјерења штете на кућама. 

Прошле године овамо су долазили и геолози из Тузле, али ништа ни они не могу учинити. Једни предлажу садњу дрвећа са дубоким коријењем, други уређење водотока оборинских вода, па чак и пажљив одабир грађевинског материјала за куће.

Забиљежили смо да у селу неколицина мјештана експериментишу с традиционалним материјалима, каменом и дрветом.

Други тврде да су најважнији чврсти темељи, ако се кућа већ креће, да остале читава и да одолијева пуцању по шавовима.

"Али, све је узалуд. Ако је иједна кућа рађена квалитетним материјалом, онда је то моја. Није се штедјело у темељима, ипак, свако мало принуђен сам крпити пукотине. На спрату куће се простим оком може видјети да је под нагнут, врата не стоје на свом мјесту, него по инерцији висе, зидови су давно изишли из винкла", казује нам мјештанин Елвин Рекић.

Грађевинска васервага, постављена уза зид, показује колико је либела отишла устрану. Но, то се види и голим оком без мјерних инструмената.

Мјешатни се адаптирају како знају и умију, већ одавно навикнути на косе углове. Ипак, своју Врсту воле више од било којег другог мјеста на свијету и никад је не би напустили.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.