Сaмује уз фењер

У посљедње вријеме не идем ни љекару. Прегледи и лијекови су скупи... Новаца немам да их платим, дурам докле могу да издржим. Вољела би' више да ме нема, рекла старица

ДЕРВЕНТA - У Доњем Детлаку, код Дервенте, у кући без прозора, врата и струје, живи седамдесетједногодишња старица Босиљка Малић. Сама и без игдје икога, болесна и немоћна, проводи тешке дане у биједи и сиромаштву. Од болести, која је све више обузима, тешко се креће, па јој је то додатни проблем. Земљу коју посједује немоћна је да обрађује, а поред куће храни неколико кокошака и једно свињче. На узвишењу, изнад укринских равница и лугова, кућа је зарасла и једва да се може уочити. Пута до куће нема, јер код Босиљке ријетко ко навраћа и долази, а она излази кроз високо израсли коров и шибље само кад мора код љекара. - У посљедње вријеме не идем ни љекару. Прегледи и лијекови су скупи... Новаца немам да их платим, дурам докле могу да издржим. Вољела би' више да ме нема, јер овакав живот је ништа, немам коме да се пожалим, ни од кога помоћ да очекујем - каже Босиљка Малић. Кућа у којој живи није поправљана много година. Муж Војко је био веома немаран човјек, много је пио алкохол, па је и кућу запустио. Све је трпјела док је могла и некако састављала крај с крајем... Сама је радила по кући, а он је трошио. Умро је прије минулог рата. - Док сам била здрава, могла сам по читав дан да радим и ништа ми није било тешко. Што зарадим, покојни Војко би попио и потрошио за куповину ракије. Нисам му се могла супротставити. Стекли смо два сина, које сам тешком муком отхранила. Од рођења су болесни и тешко се сналазе. Љубиша је рођен 1973, а Славиша 1977. године и негдје су у Србији. Ријетко ми навраћају... Вољела би' да су ту, да нисам сама, какви су такви су - вели старица Босиљка. Она додаје да се дању некако може издурати, али су ноћи дуге. Страх је да се кућа не поруши, јер су темељи попустили, а грађа је већ трула. - Да има барем струје... Овако, чим падне мрак, из куће не смијем изађи. Упалим мало фењер на гас-петролеј и онда самујем - јада нам се Босиљка. У селу су покушали да Босиљки помогну. Свештеник Саво Тодоровић организовао је прикупљање помоћи, како би се на брду поред пута, гдје пролази струја, могла саградити кућа. Изливени су темељи за малу кућу, а онда су мјештани одустали од даље помоћи, а Босиљка није имала чим да настави градњу. - Босиљки треба помоћи, али не знам на који начин да се то учини. Једном сам се ангажовао на тој акцији. Требало би да се ангажује више оних који могу помоћи, па и општинска власт. Чудан је наш народ... Сви су Босиљку сажаљевали и тражили да јој се помогне, а кад је акција започела, одједном су прекинули градњу кућице, тражећи разне изговоре и разлоге - рекао нам је протојереј календеровачки Саво Тодоровић. С. ПЕЋИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.