Само мало брашна потребно за срећу

ПРИЈЕДОР - Срећни дани за осамдесеттрогодишњу Персу и њеног четрдесетдвогодишњег обољелог сина Станка Декића из Трнопоља су онда када у кући имају брашна.

Тада знају да неће бити гладни јер, иако стара и болесна, Перса ће на брзину умијесити погачу или испећи љевачу, а уз то ће се понешто наћи, који кромпир или мало лука, и ето за њих пуне трпезе. На дан наше посјете Декићима је поново у кући понестало брашна. Станка срећемо на сеоском путу. Пошао је, каже, код неких даљних рођака да затражи килограм брашна. Станко отежано говори, али његова мајка, још увијек покретна и жена бистрог ума, прича нам о тешком и паћеничком животу њих двоје.

- Патимо се,  шта смо Богу толико згријешили да нас осуди да овако живимо. Син ми је тешко болестан. Инвалид је и психички оболио. Мора редовно да иде доктору и прима неке инјекције. Уз то све, слабог је и вида. На једно око скоро не види никако, а и друго му је слабо - прича нам старица, која због година ни сама није доброг здравственог стања. Више нема снаге, као некада, да води бригу о домаћинству.

Све би то њих двоје, вели, некако прегурали, јер су се на болести и немоћ навикли, само да имају довољно за живот.

- Живимо од 40 марака социјалне помоћи и оног што успијемо да посијемо. Снаге ми је понестало, а син болестан па тако ни то земље што успијемо некако узорати да бих посијала башту нисмо у могућности обрадити како ваља, тако да све што роди буде слабо, недовољно за нас двоје - прича Перса, додајући да јој с времена на вријеме нешто пруже и комшије, а ни од кога другога се не може ни надати помоћи.

Надлежне службе

Перса каже да су је посљедњи пут посјетили неки људи и донијели пакет помоћи прије годину. Од тада нико од хуманитараца и надлежних служби за бригу о старима и немоћнима не отвара врата породице Декић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.