Са петролејком заувијек утрнула и дјечија граја

БЕРКОВИЋИ - Данас га знају као предсједника пчеларског друштва "Нектар" и као бившег директора Основне школе "Његош" у Берковићима. Aли само они мало старији знају зашто је Божидар Војчић из Билећког села Кути, био омиљени херцеговачки Учо.

Знају да је Учо, како га сви зову, био тринаести и посљедњи учитељ у сеоској школи на Хргуду. Школи која је почела са радом 1929. године, а престала 1998., најтеже године за становнике Хргуда, када је затворена школа на Хргуду, јер није било дјеце.

Млад са дипломом чувене мостарске Учитељске школе, жељан рада кренуо је у потрагу за послом. У августу 1967. године из свог родног села Кути, херцеговачким стазама и богазама упутио се на планину Хргуд, на преко хиљаду метара надморске висине.

- Коњска стаза ме доведе до првих кућа, гдје свратих у једну кућу да се напијем воде, а домаћини ме љубазно дочекаше - сјећа се Учо свог првог контакта са овим поносним херцеговачким људима са којима је провео 31 годину, гдје се чује пјесма чобаница са околних чука, у суровој средини без пута и струје, али се ипак живот живи.

- Тада ме кривудавом стазом из дола у дол, повео Војо Комад да ми покаже пут и школу - наставља своју животну причу Учо и додаје да је сваки почетак тежак, а тако и његов. Прве године је радио са 17 ученика у сва четири разреда, без пута и струје, у новој средини гдје се требало зближити и упознати са људима.

Сви ти људи су га поштовали. За њих је Учо био велики ауторитет, учитељ, доктор, спаситељ, поштар и саговорник у свим лошим и лијепим ситуацијама. У то вријеме на Хргуду је било стотину домаћинстава са више од 500 становника. Пуно омладине и младости.

- Седамдесетих година дође цеста. Почеше се узимати аутомобиле, промијени се начин живота људи. Тада се ожених и добих двоје дјеце, и баш тих тешких година заврших Педагошку академију у Никшићу, а потом и ванредно Природно-математички факултет у Новом Саду - прича Учо и додаје да је радио под лампом петролејком пуних 18 година док није стигла струја 1984. године.

Каже да је то било велико славље за село. Наста прекретница у начину живота. Људи купише телевизоре и електричне уређаје. Дође нова цивилизација, а помало поче да нестаје оног исконског поштења код људи, кад су га сви ословљавали са "Добро нам дошао учо".

Вихор времена учини своје, донесе рат, на Хргуду војска, команда у Учовом стану, а он поред учитеља поста и војник. Дању би радио као учитељ, а ноћу као стражар.

- На Хргуду послије рата није било исто. Школа девастирана, нема продавнице, омладинског дома, ни људу нису исти. Не чује се више пјесма чобаница, а оста само један ученик, Сања Драганић - присјећа се краја рата Учо и додаје да је двије године ишао пјешице са Преворца до школе, десет километара, да би Сања завршила школу. И Хргуд је платио цијену рата. Нико се није женио, нико није стварао породицу, није било дјеце и школа се затворила.

Сишавши у Берковиће, радио је у Хатељима као учитељ, а потом је постао директор осмогодишње школе "Његош", све до 2007. године када одлази у заслужену пензију. Сада своје пензионерске дане проводи сјећајући се дјечије граје на Хргуду и како се некад најбоље учило под петролејком.

Сјећања

Војчић каже да сада једино жали зато што своја сјећања уназад четири деценије, није могао све запамтити.

- Зато кажем свима да запишу понешто на папир или, многа, данас, савремена средства, да не би као ја све то морали чупати из дубоко сакривених сјећања, а да би други које то занима могли сазнати како је било у нека, сада доста далека времена - рекао је Војчић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.