Ратарске свијеће манастира Троноша

БИЈЕЉИНA - Познати семберски пчелар Марко Јовић поранио је на Велику сриједу да зарана стигне у манастир Троношу, у којем је некада мали Вук Стефановић Караџић учио да чита и пише.

Са собом је понио седам килограма најфинијег воска. То је био његов допринос излијевању чувених васкршњих троношких ратарских свијећа, заштитница Јадра, Рађевине и Зајаче, али и свеколиког православног српског народа.

Дочекали су га архимандрит манастира Троноша отац Николај и пољопривредници који су већ почели да топе восак за свијећу.

Ратари Вуковог краја сваке године лију двије велике свијеће дуге близу два метра, а тешке по 50 килограма.

Посао почиње послије молитве на Велику сриједу, завршава се на Велики четвртак, послије чега се свијеће уносе у цркву и постављају испред иконостаса. Пале се први пут на Велики четвртак, а потом током цијеле идуће године о богослужењу и у вријеме великих православних празника.

Восак за свијеће прикупљају сељаци Вуковог краја, а Марко Јовић, домаћин и вјерник, већ двије године дарује восак.

- Обишао сам скоро све српске манастире, а када сам чуо за ове велике свијеће које штите пољопривреднике од болести, пожара, разарања и других страдања, одлучио сам да им се и ја прикључим - каже Јовић.

На Велики четвртак креће поворка из Зајаче ка Троноши. У њој и старо и младо што може да хода. Тачно у 16 часова свијећа стиже пред капелу посвећену светом Пантелејмону изнад чувеног извора девет Југовића. На то мјесто доносе се и свијеће ливене у манастиру. Послије краћих молитви обје свијеће носе се до манастирских двери, гдје их дочекује монаштво манастира Троноша и ахримандрит Николај.

- Свијеће се на том мјесту благослове, укуцамо на њих мале иконе, обносимо их око цркве и уносимо у њу, послије чега почиње богослужење - објашњава отац Николај.

Све ово прати велика маса људи из Вуковог краја, али и вјерника из многих мјеста Србије и Републике Српске.

Свечаност све вријеме прати звоњава старих манастирских звона, а онда почиње бденије када по један момак из Јадра и Рађевине пале своје свијеће.

- Ово је риједак обичај у православном свијету, код Срба посебно, а правило је да се у лијевање нове свијеће убаце и остаци прошлогодишње који нису изгорјели, па се тако у новој свијећи налазе честице свих васкршњих троношких свијећа од када се оне праве - рекао је отац Николај.

Сакупљање воска

Цио Вуков завичај је и сада за причу и историју, а једна од њих могла би да буде и ова о ратарским заштитничким свијећама.

- Претпоставља се да је лијевање свијећа почело веома давно, када је претке данашњих домаћина натјерала нека преголема мука да то почну радити. Можда рат, глад, болест или нека велика несрећа. Домаћини восак почињу да прикупљају послије Божића и дарују га манастиру - каже архимандрит Николај и додаје да је посао захтјеван и одговоран, јер траје скоро два дана, а уз то и свијеће морају да буду истих димензија, облика и боје.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.