Радојчићи о трновитом путу који су прошли у борби за живот деветогодишњег сина

БАЊАЛУКА - Наша борба траје од октобра прошле године. Дани обојени неизвјесношћу за живот сина. Милион опција у глави, како најбрже да обезбиједимо новац за операцију у Италији. С неповјерењем у институције, систем генерално, које као да нам је свима усађено у генетски код, одлазимо у Фонд солидарности "Душа дјеце" и ту први пут, након мјесеци агоније, осјетим олакшање и сигурност.

Тим ријечима причу започиње Дарко Радојчић из Бањалуке, отац деветогодишњег дјечака којем је дијагностикован малигни тумор костију.

Иако су, како је рекао, били скептични према свима у систему, одлучили су да се обрате Фонду солидарности за дијагностику и лијечење обољења, стања и повреда дјеце у иностранству када су добили препоруку за лијечење у Италији. За операцију је било потребно око 30.000 евра, а тај новац, нису имали.

- Не бих волио да се ико икада нађе у нашој кожи. Знао сам да ћу некако обезбиједити новац. Дијете мора бити оперисано, вријеме је било кључно. Имали смо мање од мјесец. Зато смо, ипак, одлучили да покуцамо на врата Фонда солидарности и да се бар информишемо о могућностима финансирања лијечења, ако ништа друго - испричао је Дарко.

Први телефонски позив, а потом и долазак у Фонд разбили су све сумње.

- Добили смо све информације, буквално је потребно свега неколико корака да се комплетира документација. И вјерујте ми, нисмо срели ниједну особу у Фонду која није била доступна за сва наша питања, од директорице до њених сарадница. Утврдили смо да нам недостаје мишљење љекара које је неопходно да бисмо ишли на операцију у Болоњу.  Тада смо схватили да Фонд солидарности заиста излази из оквира финансијско-административне установе јер су нам пружили сву могућу подршку како би се обезбиједио тај један папир који је недостајао - истакао је Дарко.

Наглашава да су у тим тренуцима осјетили олакшање јер нису сами у мисији изљечења дјетета.

- Осјетио сам понос што Фонд солидарности "Душа дјеце" постоји код нас и што смо сви ми дио тог система. Никада тај износ који се одваја од плате за Фонд нисам гледао као трошак, а нисам могао ни да наслутим да ће требати управо мом дјетету. То је нешто најбоље што имамо, ништа боље системски није урађено овдје код нас - сматра Дарко.

Њихова борба за изљечење сина почела је телефонским позивом из школе.

- Дјечак се жалио на бол у руци, а мислио сам да то ништа није озбиљно и да ће проћи. Међутим, није. Након неколико дана учитељица нас је позвала рекавши да дођемо по њега јер га је на физичком јако забољело раме. Није могао да помјери руку -  испричао је Дарко апелујући на родитеље да, чак ни онда када им се учини да је нешто потпуно безазлено, ни на тренутак не занемаре оно што им дијете говори.

У данима који су услиједили, додаје, тражили су љекара који би прегледао дјечака и скинуо терет с њихових рамена. Од Бањалуке, преко Београда, све до Болоње, није било лако, али нису имали избора. Вријеме је било кључно, а борба до посљедњег даха једина опција.

- Када застанем на тренутак и размислим о свему што смо пролазили протеклих мјесеци, срећа у невољи је то што смо од самог почетка имали праву дијагнозу, нисмо лутали. Све се одвијало веома брзо. На која год врата смо покуцали, ишло је брзо, све институције и установе су функционисале изненађујуће синхронизовано. Од првог прегледа, који смо обавили приватно, до биопсије у Србији прошло је свега седам дана. Резултате биопсије чекали смо двадесетак дана, што је било као 20 година. За то вријеме карцином се удуплао. Послије тог налаза добили смо препоруку за хемотерапије, а потом оперативни захват. Иако смо водили борбу против потпуно непознатог непријатеља, послушао сам савјет, нисам тражио информације на интернету, ни колика је опасност, ни какав може бити исход, и то ме је на неки начин спасло - испричао је Дарко.

Први циклус хемотерапија у Београду је прошао добро, заустављен је раст карцинома, што је у том тренутку било најважније. Дарко казује да је било важно дјетету створити услове за опоравак, пријатну атмосферу код куће, да све функционише.

Када су добили препоруку за операцију, жељели су још једно мишљење и пут их је одвео у Италију, у Болоњу.

- Иако смо са љекарима у Болоњи контактирали електронским путем, након десетак минута су нас позвали  и објаснили цијелу процедуру - испричао је овај храбри отац.

Разговор са тамошњим љекарима Радојчићима је улио највећу наду, одлучили су да дјечак буде оперисан у Италији и тако су се обратили Фонду солидарности "Душа дјеце".

- Операција је добро прошла. Лијечење још траје, дјечак наставља са терапијама и надамо се да смо сваким даном све ближе коначној побједи - истакао је Дарко, захваливши свим љекарима и медицинском особљу, од Бањалуке, преко Београда, до Болоње, свима који су дали свој максимум у лијечењу његовог сина. Велику захвалност, истиче Дарко, дугују одјељењима дјечије хематоонкологије и дјечије хирургије у Универзитетском клиничком центру РС. Захвални су Радојчићи и породици, али и пријатељима који су, како кажу, били спремни да продају своју имовину да би њихов дјечак отишао на операцију.

ЖЕЉА ДА ВОЗИ БИЦИКЛ

Дарко Радојчић истиче да се дјечак доста добро носи са свиме и да је разговор са психологом и те како утицао на то да све разумије и прихвати борбу као пут који мора проћи.

- Када смо дошли на први разговор са хирургом у Болоњу, дјечак га је упитао да ли ће моћи поново да вози бицикл. Доктор га је погледао и рекао: "Моћи ћеш", и он је то прихватио - испричао је Радојчић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.