Рад као ели­ксир мла­дос­ти

СО­КО­ЛAЦ - У се­лу Прељубо­ви­ћи код Со­ко­ца жи­ви осам­де­се­то­го­дишњи Ми­ле Ко­че­вић. Ра­дио је у со­ко­ла­чкој фа­бри­ци те­пи­ха “Фа­тес” и ту сте­као пен­зи­ју, али се ни­ка­да ни­је одва­јао од свог ро­дног се­ла и те­жа­чког по­сла са сво­јом су­пру­гом Је­вро­си­мом, ко­ја је пре­ми­ну­ла 2001. го­ди­не.

И да­нас, у по­зним го­ди­на­ма жи­во­та, Ми­ле је не­умо­ран на свом имању. У њего­вој ста­ји је осам ви­со­ко­ква­ли­те­тних му­зних кра­ва. Те­шко је обја­сни­ти от­куд то­ли­ко сна­ге у ста­ра­чким ру­ка­ма да ура­де оно што не мо­гу ни  мно­го мла­ђи од њега.

- Ко је на­учио ра­ди­ти, тај ће би­ти акти­ван до кра­ја жи­во­та. Тре­ну­тно имам де­се­так ова­ца, са­мо за по­тре­бе свог до­ма­ћин­ства. Окре­нуо сам се уз­го­ју кра­ва. Не­мам му­зи­ли­цу, не за­то што је не мо­гу на­ба­ви­ти, већ што ми је тај уре­ђај ком­пли­ко­ва­но одржа­ва­ти ка­да је ри­јеч о хи­ги­је­ни. Нај­си­гур­ни­ји сам у сво­је ру­ке. Знам све тај­не у му­жи кра­ва и то ми још уви­јек не пред­ставља те­шко­ћу - ис­при­чао је Ми­ле, до­да­ју­ћи да је за­до­вољан одно­сом мљека­ре “Мил­кос” пре­ма прои­зво­ђа­чи­ма мли­је­ка.

Ми­ле ових да­на дне­вно пре­да­је 30 ли­та­ра мли­је­ка. Та ко­ли­чи­на ус­ко­ро ће би­ти мно­го ве­ћа. Ка­ко ре­че, мје­се­чно за пре­да­ју мли­је­ка на­пла­ти око 600 ма­ра­ка, што је, уз пен­зи­ју, до­вољно да се мо­же прис­тој­но жи­вје­ти.

Ду­го се ба­ви и пче­лар­ством. За­те­кли смо га ка­ко при­пре­ма во­сак, прои­звод ко­ји ко­рис­ти у фор­ми­рању са­тних осно­ва. Тре­ну­тно има 25 дру­шта­ва. Ни­је за­до­вољан ово­го­дишњим при­но­сом.

Са­мо­ћа као су­дби­на

На­кон смрти су­пру­ге, са­мо­ћа је нај­ве­ћи про­блем. Са­мо­вање пре­кра­ћу­је у раз­го­во­ру са бра­том Ми­лан­ком, осамдесетосмогодишњаком, ко­ји та­ко­ђе жи­ви сам. Бра­ћа су сва­ки дан за­је­дно. Ври­је­ме брже про­ла­зи у присјећању на про­шла вре­ме­на. На­ра­вно, до­ђу и кћер­ке Ми­ра и Миља, уну­ци, зе­то­ви...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.