Прњаворчанка у 65. години завршила Правни факултет (ВИДЕО)

ПРЊАВОР - Да никада није касно остварити снове, примјером показује Ковиљка Тошић из Горњих Смртића код Прњавора, која је прошле године отишла у заслужену пензију, али и стекла звање дипломираног правника на Правном факултету Универзитета у Бањалуци, који је уписала академске 2017/2018. године, и то на буџету.

Круна њеног рада, труда и упорности је диплома Правног факултета у руци, која је чекала годину дана, а уручена јој је баш на дан када пада и велики јубилеј ове високообразовне установе, која је прославила 50. годишњицу рада и постојања.

"Због ове дипломе у руци и неописиве среће коју осјећам, исплатила се свака трема пред испите, као и многобројни сати које сам са срећом и задовољством провела учећи градиво", каже Тошићева.

Напомиње да је идеја да заврши факултет увијек била у њеним мислима.

"Након завршене средње Медицинске школе у Бањалуци запослила сам се у Дому здравља у Прњавору, гдје сам и провела радни вијек. Ово није први факултет који сам уписала, јер сам након двије године рада као медицинска сестра одлучила да упишем Медицински факултет у Бањалуци, дошла до друге године, али сам је морала обновити, па сам се вратила кући. У то вријеме родитељи су били строжи и обнављање године доживљавано је као велики неуспјех. На мени је било да одлучим шта даље и ја сам се поново вратила послу медицинске сестре. У међувремену сам се и удала, добила двије кћерке, али сам осјећала потајну жељу да ипак завршим факултет", прича Тошићева.

Додаје да су несрећна ратна дешавања ставила тачку на размишљање о факултету.

"Несрећа никада не долази сама, па сам, нажалост, остала без Душана, мог супруга, који је преминуо 2006. године, и тада сам осјетила сву тегобу живота самохране мајке. Кћерке су ми увијек биле на првом мјесту, а, срећом, старија је кренула очевим стопама и сада је професорица математике и информатике, а млађа је новинарка. То је мој највећи животни успјех и када су оне завршиле факултете, стицајем околности због радног мјеста на коме сам била, морала сам уписати још једну средњу школу, па сам стекла и звање физиотерапеутског техничара", објашњава Тошићева за "Независне новине".

Уз осмијех истиче да је друга средња школа код ње изазвала само још већу жељу за учењем, па је кришом, не говорећи никоме, па ни кћеркама, отишла до Правног факултета у Бањалуци и у студентској служби се распитала о пријемном испиту за редовне студије, пишу Независне.

"Питала сам их да ли постоји старосна граница за упис на факултет, иако сам била сигурна да не постоји. Предала сам документе и имала једну седмицу да спремим пријемни испит. Покушала сам да уђем на буџет јер нисам имала финансијских средстава да плаћам ванредне студије. Моја жеља се остварила и постала сам редован студент на буџету. Све слободне дане годишњег одмора користила сам за одлазак на предавања, на која сам стизала кад год сам могла, а често и након посла", рекла је Тошићева.

Додаје да није било без напора, јер је морала прелазити удаљеност од 70 километара у једном правцу, од Горњих Смртића до Бањалуке.

"На моју срећу, успјела сам да дајем годину за годином, остала на буџету, али сам обнављала апсолвентски стаж. Имала сам лијепу сарадњу са мојим младим колегама, који су ми увијек излазили у сусрет када нисам стизала на предавања, а и професори су имали максимално разумијевање за моју ситуацију. Морам да споменем неке од њих, а то су Здравка Миловић, Данијела Пећанац, Јана Лончар, Марко Ромић, Игор Мирјанић, Сергеј Јовановић, али и многи други из ове моје сјајне генерације на коју сам поносна", прича Тошићева.

Међутим, како истиче, највећа подршка на њеном академском путу биле су њене кћерке, Петра и Јована, које су јој помагале и морално и материјално.

"Кћерке су ми биле вјетар у леђа, а сигурна сам да би био и Душан, да је овдје са нама, јер је и он волио да учи, али и да преноси знање на друге, као наставник математике и физике. Увијек бих размишљала пред испит шта би ми он рекао, како би ме савјетовао, јер сви испити били су изазовни сами по себи, а на вишим годинама били су тежи и тежи. Морам признати да сам помислила да имам шансу да завршим овај факултет када сам очистила прву годину, положивши римско право код професора Николе Мојовића. На другој години велики изазов било је кривично право код професорице Иванке Марковић, а када сам тај испит положила, дала сам услов за трећу годину. Из треће у четврту годину пренијела сам само један испит, али, нажалост, у првом семестру четврте године обољела сам од короне и тада сам помислила да нећу ни преживјети, а камоли завршити факултет. То је био тежак период за све, али сам побиједила и болест, након чега ми је остало 11 предмета. Посљедњи је био велики правни системи код професора Игора Милинковића, који сам положила у фебруару прошле године", каже Тошићева.

Додаје да су је многи питали зашто је одлучила да се у зрелим годинама упише на факултет, као и какву корист има од студирања.

"Мој одговор је увијек био да волим да учим, а знање је једино богатство које се не може отуђити. Зато поручујем свима да вјерују у себе и своје могућности, никада не одустајте од циља, ма колико било тешко", закључила је Тошићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.