Притисак на кладионице расте, а онлајн коцкање промиче испод радара

БАЊАЛУКА - Кладионица више не мора да буде у близини школе, нити играч мора да изађе из куће да би се коцкао. Довољни су мобилни телефон, неколико кликова и новац на корисничком налогу који се може допунити чак и ваучером купљеним на киоску.

Док се у Републици Српској најављују ограничења за отварање и рекламирање кладионица, све већи дио тржишта игара на срећу сели се на интернет гдје је кључно питање колико новца појединац уплаћује на различитим платформама и ко то уопште контролише.

Иницијативе за ограничавање доступности кладионица поново су отвориле питање друштвених посљедица игара на срећу. Предсједник СНСД-а Милорад Додик затражио је од Владе Републике Српске да забрани отварање нових кладионица и коцкарница, постављање апарата у угоститељским објектима и рекламирање игара на срећу у јавним медијима и на друштвеним мрежама. Тај приједлог не предвиђа затварање постојећих објеката, нити посебно разрађује питање интернет клађења.

Раније је и иницијатива "Коцка је одбачена", коју је подржало више од 5.000 потписника, тражила да кладионице буду удаљене најмање 500 метара од основних и средњих школа. Међутим, таква ограничења не могу обухватити играње путем мобилних телефона, доступно у било које вријеме и без одласка у пословницу.

Приходи и цијена

Колико је ова дјелатност финансијски значајна показују подаци о приходима буџета Српске. По основу накнада за приређивање игара на срећу, забавних и наградних игара, као и пореза на добитке, у 2025. години прикупљено је више од 172,6 милиона марака, око 17 милиона више него годину раније, када је тај износ био око 155,3 милиона. У тај износ улазе и накнаде од приређивања интернет игара на срећу, али није могуће издвојити колико је тачно новца прикупљено само по том основу.

Саговорник "Гласа Српске", који руководи једном кладионицом у Бањалуци, каже да се пословање у физичким објектима све теже може поредити са зарадом коју доносе интернет уплате.

- Новац који зарадимо на апаратима и спортском клађењу у нашим слот и другим клубовима углавном тешко покрива све наше трошкове. Али, онлајн уплате и играње игара на срећу путем наше онлајн платформе нешто је на чему имамо зараду, која је из мјесеца у мјесец све већа, вјероватно и због доступности ваучера за допуну рачуна - истакао је он.

Игра из фотеље

Социолог Јадранка Берић каже за "Глас Српске" да је прелазак на интернет додатно олакшао приступ играма на срећу. Корисник више не мора да одлази у кладионицу, већ може да се укључи у игру у било које вријеме и са било ког мјеста. Према ријечима Берићеве, нове играче привлаче и почетни бонуси и промотивне понуде, уз обећање могућег добитка.

Улазак у игру олакшан је и малим почетним улозима, који могу износити свега једну или двије марке. Ваучери за допуну налога додатно поједностављују уплату, док се ризик често потцјењује јер игра почиње малим износом. Проблем настаје када се уплате понављају и када корисник истовремено игра на више платформи.

- Игре на срећу не могу бити начин зараде, иако се људима често представљају као прилика да брзо дођу до новца. Управо та очекивања, уз лаку доступност и сталне промотивне поруке могу да увуку човјека у проблем из којег се тешко извлачи - указује Берићева.

Она упозорава да посљедице не остају само на особи која се коцка, већ их осјећа и породица кроз задуживање, нарушене односе и губитак повјерења. Примјећује и да је међу посјетиоцима кладионица све више жена, што показује да се ова појава не може посматрати као проблем ограничен на једну друштвену групу.

Зато сматра да регулисање игара на срећу мора обухватити и интернет платформе, праћење уплата и вријеме проведено у игри. Посебно је важно, додаје, имати поуздане податке о посљедицама коцкања, укључујући број људи који траже стручну помоћ, као и податке о породичним проблемима и другим тешким посљедицама које се повезују са дуговима насталим због коцкања.

Европски модели

Колико је интернет клађење раширено показују и подаци недавног истраживања према којима је 15,5 одсто интернет корисника старијих од 16 година у Хрватској посјетило интернет страницу или апликацију за коцкање и клађење током претходног мјесеца. У Србији је тај удио износио 14,4 одсто. Ови показатељи не представљају проценат становништва које се редовно коцка, већ удио интернет корисника који су посјетили такве платформе у посљедњих мјесец дана.

БиХ није обухваћена овим дијелом истраживања, па нема упоредивог показатеља за домаће тржиште. У глобалном поређењу, међу земљама са највећим удјелом интернет корисника који су посјећивали такве странице и апликације налазе се Јужна Африка, Норвешка и Грчка.

Поједине европске земље покушале су да проблем контролишу увођењем ограничења која се не односе само на појединачну кладионицу, већ на укупне уплате једног корисника код различитих приређивача. У Њемачкој је, посредством централног система ЛУГАС, прописан основни мјесечни лимит од 1.000 евра за уплате код свих лиценцираних приређивача. Када играч достигне тај износ, систем онемогућава нове уплате, без обзира на то на којој платформи има отворен налог. Повећање лимита могуће је само под посебним условима и уз провјеру финансијских могућности корисника.

Холандија је прије пар година увела обавезу да нови корисници приликом отварања налога одреде лимит мјесечних уплата. Почетни лимит не може бити већи од 350 евра за одрасле, односно 150 евра за млађе од 24 године. То нису апсолутни законски максимуми: корисник који жели да уплаћује више мора претходно да ступи у контакт са приређивачем, који је дужан да размотри његове финансијске могућности.

Поред тога, холандски регулатор препоручује и поступање приређивача када нето уплате, односно разлика између уплаћеног и повученог новца, достигну 700 евра мјесечно код одраслих, односно 300 евра код млађих од 24 године. У тим случајевима приређивач мора да провјери да ли играч може себи да приушти даљу потрошњу, а додатне уплате може и да блокира.

Заштита играча

Ови примјери показују да се заштита играча не своди само на провјеру идентитета и старосне доби приликом отварања налога. Важно је пратити и укупан износ уплата, без обзира на то код колико приређивача корисник има отворене налоге, као и препознати када учесталост и обим потрошње указују на ризично понашање.

За Српску би зато један од наредних корака могло да буде успостављање јединственог система надзора над уплатама на свим лиценцираним интернет платформама. Такав систем морао би да обухвати и допуне путем ваучера, као и укупан износ који један корисник уплаћује код различитих приређивача. Провјера личне карте приликом регистрације јесте важна, али не показује колико новца та особа касније оставља на интернету. Ако се расправа о ограничавању игара на срећу задржи само на броју кладионица и њиховој удаљености од школа, најважнији дио тржишта остаће изван те контроле.

Рекламе и кампање

Социолог Јадранка Берић наводи да је коцкање посљедњих година снажно популаризовано, чему доприносе рекламе, маркетиншке кампање и појављивање јавних личности које промовишу приређиваче игара на срећу. Посебно проблематичним сматра спонзорства и представљање приређивача као друштвено одговорних компанија, јер се тако, како указује, ствара позитивна слика о дјелатности која може имати озбиљне посљедице по појединца и породицу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.