Поштар као савјетник и мајстор

ВИШЕГРАД - У вишеградска села, настањена углавном старачким домаћинствима, данас мало ко улази. Остали су им вјерни само поштари, који редовно закуцају на врата носећи пензије и рачуне.

Горан Тубић са поштанском торбом на рамену тумара сеоским ливадама и странпутицама пуних 25 година.

- Ова ми је најтежа зима у животу. Ципеле сам скинуо и обуо гумене чизме послије нове године и још их не скидам. До сеоских кућа често први пропртим снијег, а неки дан да бисмо сигли у Велетово три електричара и ја платили смо трактористу да нас довезе у сметовима завијано село - прича Тубић.

Овај кршни делија, одговоран према свом послу, не признаје да има препрека да обави задатак. Тако је, како вели, 12. фебруара кад је снијег од метар и по блокирао села, са комшијом Мијом Бабићем пет сати лопатама пробијао пртину до болесног Светозара  Зарића у Добрунској Ријеци.

- Морао сам то учинити јер двадесет дана нико није дошао до његове куће а лијекови су му били неопходни. Обрадовао се и пензији иако је није тада имао гдје потрошити - прича Тубић.

Овај поштар у згради поште у Добруну увијек има на располагању два пара гумених чизама и исто толико пари вунених чарапа.

- Кад дође вријеме подјеле пензија и којекаквих рачуна онда дневно препјешачим од 25 до 30 километара - говори Тубић.

Сеоски поштар пун је прича о згодама и незгодама са сељацима. Тако, каже, сваки од њих жели бар пола сата да с њим посједи, исприча се, пита за новости у граду али и код комшија код којих не може да дође.

- Сељацима дођем као неки добровољни сервис. Ево види у поштанској торби поред чекова и рачуна носим обавезно кафе, шећера, паклицу цигарета, рахатлокум али и бриферицу за испитивање струје и изоловане комбинирке да неком старцу или старици, ако му је прегорио осигурач, поправим то и доведем у нормално стање - присјећа се поштар Горан.

Сељаци често моле поштара, који је омиљен у народу, да неком у друго село пренесе за њих важну поруку. Као “поручи дер Гвоздену да имам јунца за продају па ако 'оће да га купи да упари с оним својим биком”.

Старије колеге поштари причали су му да је не тако давно поштар у село морао да донесе и тужну вијест и телеграм да је сељаку неко умро у болници “на аперацији” или у далеком свијету као и војни позив за “резерву” која је људе по тридесетак дана одвајала од земље и важних сеоских послова.

Част

Најчешћи важан гост код домаћина у вишеградским селима некад је био порезник, па милиционер, шумар и поштар.

Сељаци су се од ових службеника, како су их звали, прибојавали па су се трудили да на астал пред њих изнесу најбољу ракију и неко мезе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.