Породица Винчић из Прњавора руши стереотипе: Срећу нашли на селу

Прњавор - Да се на селу може лијепо живјети и без бављења пољопривредом најбољи показатељ је породица Винчић из прњаворских Горњих Смртића.

Браћа Тихомир и Игор, након завршетка електротехничког факултета и стицања породице, одлучили су да остану на огњишту упркос томе што им је радно мјесто у Бањалуци и свакодневно су више од два сата “на точковима”. Игорова супруга Љиљана, професорица енглеског језика, такође путује на посао, те синове Новака, Жарка и Луку води у вртић, а тако би, каже, радила и да живи у центру града.

Тихомирова супруга Душка завршила је географију, тренутно је незапослена, али је “пуно радно вријеме” ангажована у домаћинству и око кћерке Марије и сина Петра. Док се многи њихови пријатељи и познаници често са чуђењем питају “зашто се муче на селу”, Винчићи углас одговарају да није велика уштеда времена када се живи у граду.

- На селу имамо мир, хармонију и чист ваздух. Све о чему становници града могу да маштају - сложна је ова породица.

Игор каже да никада није размишљао о животу у граду.

- Остао сам у родитељској кући, а земљу смо брат и ја расподијелили, и то без икакве свађе - прича уз осмијех.

Винчићи кажу да становници у великим градовима путују дуже да би стигли на посао него они из Горњих Смртића.

- Живио сам у граду, па знам да не губимо пуно времена путујући. Када је саобраћајна гужва у граду изгуби се готово исто као и од Смртића до Бањалуке - каже Тихомир и додаје да у путу до посла проведу око сат и петнаест минута.

Он и супруга Душка су пет година живјели у малом стану у Бањалуци, а сада уживају у 120 квадрата и великом дворишту.

- Када сам размишљао о градњи  куће, водио сам се тиме да ли да буде ближе послу или да буде ближе срцу. Многи издвајају огромне суме да би осјетили чари одмора на селу и чист ваздух, а ја сам на одмору сваки дан, што је јако битно јер програмерски посао зна бити стресан - казао је Тихомир.

Он и супруга имају и башту, а дјеца се играју у два дворишта јер су Игорова и Тихомирова кућа једна преко пута друге.

Одлуком да ова браћа и њихове породице остану на селу најзадовољнији је њихов отац Неђо Винчић. Радни вијек је провео у Љубљани, али никада није заборавио свој родни крај, гдје је са супругом Славком саградио кућу, коју сада испуњавају дјечји осмијеси и граја. Живи са сином Игором и снахом Љиљаном, припази унуке када год затреба и ужива у пензионерским данима. Поносан је на синове, снахе веома поштује, а унуци и унука су његова највећа љубав. Једино за чим жали је што његова Славка није жива, да види како су им синови и снахе успјешни и да ужива с унучићима.

- Четири младе високообразоване особе руше стереотипе и помодарство да је срећа само у граду. Они иду на културна дешавања, концерте, у позориште, можда и више него неки у граду. Колико сам поносан на синове, толико сам и на своје снахе јер ако жена каже да неће да живи на селу, мушкарац је неминовно прати и повинује се њеној одлуци - каже Неђо.

Љиљана и Душка су сагласне да је њихова одлука да подижу породицу на селу исправна. За чуђење околине криве недостатак ширине погледа на живот. Знају за примјере када су се љубавне и брачне везе због тога раскидале.

- За дјецу је боље да одрастају на селу, лакше их је извести на прави пут, научити радним навикама. Пошто сам живјела и у граду, видим како село позитивно утиче на дјецу. Имају више простора, ваздух је чист, људи пријатни, а рођаке обожавају - каже Душка, додајући да планирају проширење породице.

На питање, да могу поново да бирају, да ли би изабрале живот на селу, обје уз осмијех потврдно одговарају.

• Можда је један од разлога то што се људи не одлучују за село тај јер се плаше да је досадно, али то није тако. Радим све што сам радила и кад сам живјела у граду, пјевам у црквеном хору, пишем, имам хобије, живот тече као и прије, само је мирније и мање ужурбано - казала је Љиљана.

Перспектива на селу

Винчићи поручују да село дефинитивно има перспективу бољу од града због економске ситуације у нашој држави.

- Све више младих одлази у иностранство, тиме се губи радна снага. Када количина радне снаге падне испод границе, долази до ситуације да се гасе индустријске гране, тако да то силно становништво у граду неће имати гдје да ради. На селу мјештани увијек имају ту сигурност да ће моћи нормално да живе и да прехране породицу од рада. Тако да град, гледајући дугорочно, нема никакву предност - каже Тихомир.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.