Пола вијека са америчком пензијом

РОГAТИЦA - Бака Стоја Митровић из Рогатице придружила се малобројним Рогатичанима који су закорачили у десету деценију живота.

Иако је окружена пажњом својих укућана, бака Стоја никада неће одгонетнути како је њен супруг Ристан "нестао".

Рођена је давне 1920. у селу Борач, а удала се са непуних 18 година. Њен изабраник био је из сусједног села са којим је већ сљедеће године добила сина Недељка. Није могла ни замислити да ће јој то бити прво и посљедње рађање дјетета.

- Живот и моја судбина су се са мном сурово поиграли. Са мојим Ристаном имала сам пуно планова, да градимо кућу, проширимо породицу - казује бака Стоја и додаје да су планови пали у воду са почетком рата 1941. године.

- Ристан се као и многи из нашег краја придружио краљевој војсци да брани отаџбину. Отишао и више се кући није враћао. С времена на вријеме јављао се до априла или маја 1945, када су вијести о њему нагло стале - прича бака Стоја.

На све начине је покушала да сазна шта се десило с њеним супругом, али безуспјешно.

- И тако све до 1956. Тада је, на моје велико изненађење, дошло једно писамце којим је Ристан јавио да је жив и да се налази у Aмерици. У први мах у то нисам повјеровала и стално сам се питала откуд сад то, наједном Ристан жив?! Све сам могла замислити, али то никако. Већ сам га била прежалила - каже Стоја.

У невјерици, наставља казивање бака, на писмо је ипак одговорила.

- Писма су све чешће ишла и тамо и овамо, али он није долазио, а није нас ни звао да њему дођемо. Из писама, која су нам била једина веза, сазнала сам да је Ристан са групом земљака при крају рата из Калиновика отишао у Италију, а онда у Aмерику. Зауставио се у граду Гери у држави Индијани - рекла је Стоја. Пошто је радио у некој фабрици, Ристан је почео да шаље новац. Никад није заборавио своју Стоју. Већ јој је 1959. обезбиједио америчку пензију, која је била у висини добре плате код нас.  

- Ристан није долазио нити шта радио на спајању породице. Остао је вјечити самац и, чули смо, живот окончао 2003. године, у старачком дому - испричала је Стоја Митровић.

Додаје да јој је пензија помогла да лакше преживи и тежак избјеглички живот, јер је половином 1992. пред најездом "Зелених беретки" морала да напусти све своје у Пљеску. На рушевине своје куће и села никад се није вратила. И неће. Са сином Недељком и његовом породицом скрасила се у Рогатици, у стану за чију куповину је отишао и дио њене уштеђевине од пензије из Aмерике.

Прве ципеле

- Парама које је мој отац слао направили смо нову кућу, а прве ципеле које сам ја обуо дошле су у пакету из Aмерике - прича син Недељко, који оца никад уживо није видио.

Недељко додаје и да је једне прилике од оца тражио да му пошаље папире да и он дође у Aмерику. Отац му је одговорио да ће му послати паре и да их потроши са пријатељима, али да тамо не иде. Што, само је он знао.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.