Планинарење као стил живота

БИЛЕЋА - Билећанка Ивана Табаковић бави се планинарењем седам година, а за то вријеме освојила је врхове Херцеговине, Црне Горе и Европе.

Табаковићева истиче за Срну да је природу и планинарење завољела у дјетињству проводећи љета на катунима код Гацка, на 1.100 метара надморске висине, а активније бављење планинарењем почела је након студија и повратка у Билећу. 

Она је члан Планинарског друштва "Вучји зуб" из Требиња и напомиње да је акон првог планинарског подухвата схватила да је планинарење за њу више од 
спорта и велико задовољство. 

"Та физичка активност је јако битна, посебно одлазак у планину гдје смо далеко од цивилизације и гдје смо препуштени само природи. 

Човјек потиче из природе и враћање природи је јако битно. Кад смо далеко од свега одмори се психа. Ми се физички уморимо, али то се не може поредити са задовољством које планинарење представља", истиче Табаковићева. 

Са Планинарским друштвом "Вучји зуб" била је учесник бројних излета на врхове широм Херцеговине, Црне Горе и Европе. 

Табковићева сматра да су њени највећи успјеси одлазак на Алпе и освајање највишег врха Аустрије високог скоро 4.000 метара. 

"Тај успон је био доста тежак. Кренули смо из Требиња, послије 15-16 сати вожње прогноза је била лоша за наредних пар дана, па смо кренули са 1.300 надморске висине и у једном дану смо се испели на тај врх који је висок скоро 4.000 метара. Било је тешко и напорно, али поглед са врха је био величанствен", наводи Табаковићева. 

Према њеним ријечима, за планинарење је, осим физичке кондиције, важна и адекватна припрема, што зависи од подухвата коме се приступа. 

У животу ове дјевојке, 17. јануар је датум који слави као свој други рођендан јер је тог дана, прије четири године, преживјела пад са Орјена са око 1.800 метара надморске висине, при чему је клизала низ лед око 200 метара. 

Захваљујући планинарима из "Вучјег зуба" који су дошли до ње и гријали је седам сати својим тијелима до доласка спасилачке службе - добила је другу шансу за живот. 

"Не сјећам се ничега што се дешавало тог дана, али планинари су ми причали да сам се при повратку са Орјена оклизнула и пала. Већ након пар секунди ме нису видјели. 

Планинар Игор Шкеро је тада претпоставио гдје сам се могла зауставити, спустио се до мене већ након 20-так минута и испоставило се да је стигао у посљедњем тренутку", каже Ивана. 

Планинари су је гријали својим тијелима седам сати и нису дозволили да заспи док није дошла спасилачка служба из Херцег Новог, а потом су је ручно изнијели и одвезли у болницу Мељине. 

Повреде су биле тешке, опоравак и лијечење је наставила и наредних неколико мјесеци, али већ у јулу поново се вратила планинарењу и никада није помислила да одустане. 

"Планинарење мора да се воли, људи који се не пронађу у њему брзо одустану од тога, али они који то воле - враћају му се увијек", закључује Табаковићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.