Пећинска ћуприја памти цареве и војсковође

БЕРКОВИЋИ - Пролазећи кроз кањон Брегаве испод камених стијена Хргуда, путник намјерник може да чује жубор ријеке која ту извире и види њене плаве таласе, који су направили своје корито у тврдом херцеговачком кршу.

Aли све док се не спусти до ријеке не може да види њену пуну љепоту и камене остатке грађевина који показују да је некада ту врвјело од живота. A управо је ту негдје у 19. вијеку на ријеци Брегави, која протиче кроз До, село са најкраћим именом у кршевитој Херцеговини на трговачком путу који је водио према лукама, изграђена једна од најстаријих ћуприја на овом подручју Пећинска ћуприја.

Ћуприја "памти" цареве, војсковође, турске путописце и трговце. Посјетили су је и глумци из домаће серије "Коже", чији су поједини кадрови снимани на овој ћуприји осамдесетих година прошлог вијека.

Када је ћуприја настала и ко је градио не може се поуздано знати, али сматра се да је ријеч о средњовјековном објекту гдје је зуб времена учинио своје, као и ријека Брегава која у зимском периоду подивља и набуја, пријети да обори већ поткопану ћуприју. Становници Дола са зебњом очекују и ову зиму и питају се да ли ће ћуприја издржати.

- Покренули смо иницијативу за рестаурацију ћуприје. Сакупили смо дио новца и прикупили потписе мјештана које смо упутили локалној скупштини. Очекујемо да Завод за заштиту споменика изда сагласност да се ћурија обнови - прича Гојко Шкрба, мјештанин Дола, који нам показује видљива оштећења на ћуприји.

Пећинска ћуприја име је добила по оближњој пећини гдје су се коњи везали кад се довозило жито у млиницу. Тај мостић изграђен је од грубог клесаног херцеговачког камена. Поред ћуприје налазе се и зидине некадашње млинице за мљевење пшенице, кукуруза, ражи и других житарица. Млинице су некада била зборна мјеста у којим се договарало и преговарало, а најчешће су радиле и дању и ноћу.

- Ова млиница код ћуприје је власништво Шкрба са Пода, а поред ње је и пећина гдје су везали коње кад би се довозило жито за мљевење - прича Гојко и додаје да се, према причама старијих Дољана, увијек долазило са два коња. На једном коњу би био товар жита, а на другом вунена ћебад и сукно за прање и ваљање у ступама. Према Шкрбиним ријечима, ова ћуприја била је једина веза преко Брегаве.

- У то вријеме жито се доносило из околних села од којих су нека удаљена и десетинама километара. Док би мљели и чекали, своје коње би везали у пећини да се одмарају за дуг повратак кући - објашњава Шкрба и додаје да је млиница за дан и ноћ могла да самеље и 700 килограма жита.

- Укус уштипака и печеног хљеба, који је прављен од брашна самљевеног у овој млиници, скоро да више нико и не памти у Долу. О постојању ових необичних грађевина, над које су се данас надвиле гране врба, свједоче зидине које још пркосе зубу времена - рекао је Шкрба.

Трговачки крај

Мјештани Дола причају да је ово увијек био трговачки крај. Тако је послије посљедњег рата До окупио многе трговце, накупце и путнике намјернике. Само овога пута није се довозило жито и сукна, већ аутомобили. На пијацу, у шали кажу мјештани, нису навраћали само они који нису имали шта да понуде или нису имали новца. Трговање у Долу било је кратког вијека. Таква су и сјећања, за разлику од оних која сежу у период млиница, које као и пећина и њена ћуприја чекају нека нова времена. Времена када ће вратити свој некадашњи сјај и намјену, јер још има жита за мљевење, али и туриста који би радо свратили.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.