Осврт на књигу "Дух дише где хоће“ ђакона Божидара Васиљевића

Књига Божидара Васиљевића - Дух дише где хоће - је узвишена и реална. При првом читању делује као да је спонтана и случајна, као набујала река моћна и хировита, која ваља воде многим токовима, која плави многе обале, дуби многе континенте.

Ту су ауторови записи о догађајима у ширем миљеу Православне Цркве и не само ње, ту су опсервације о Карлу Барту и Рацингеру, водећим католичким теолозима. Опсервације „ духа времена“ и постојаних догми Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Можда се нађу читаоци који ће застати на спољашњем и неукротивом слоју књиге. Ипак, пажљиво читање тера нас да увидимо да је то само мудра фасада. Са годинама научног рада расте нам смисао за прецизност и наравно да је у аутору растао смисао за теолошку линију и архитектуру , ону теолошку архитектуру која нам доприноси смислу за прозрачност сводова, великог пневматолошког и теургичког лавиринта Христове Цркве. У књизи догматска, ортодоксна права линија оплемењује се топлим бојама „слатког Православља“( Милош Црњански).

У делу мр Божидара Васиљевића, нашег угледног ђакона и узорног докторанда Теолошких студија, можемо да видимо велики спектар религиозних нијанси али оно што одликује ово дело је она квалитативна нијанса универзалне и православне вечности. Аутор нам као фламански и ренесансни сликар дарује различите спектре догађаја у Цркви, записује њено сведочење у времену и простору. Јер, „Господ је своју реч украсио многим бојама како би свакога поучио, разматрајући оно што је њему потребно. У својој речи сакрио је многе ризнице, да би свако од нас тамо где се потруди, могао и да се обогати.“ Реч Господња нам, упоредо са многим поукама, даје и многа размишљања Како каже Свети Јефрем Сиријски у свом чувеном делу: „Господ говори“ .

Васиљевић нам описује пажљиво и минуциозно све догађаје новије историје хришћанске Цркве под призмом православног Христа, под призмом вечности (Sub speciae aetarnitatis). Свето Предање обухвата читав хришћански живот и Евхаристијом се простире на све хришћане и на сва времена. Литургијски ритам прати и живе слике новозаватне историје. Као и перикопе о једином Светом који је милошћу дао светост, о Господу Исусу Христу. Штиво обухвата различите жанрове, апсорбоване из богатог јудео-хришћанског наслеђа. Жива хеортологија прати ово дело, кроз сегменте хришћанске историје, где се саборно одлучивало о истинама вере, о целини спасења и исцелења, али не индивидуално утилитарног спасења , како се то најчешће доживљава, него сотирологија у заједници са свима светима.

Ова студија се са лакоћом креће кроз историју светоотачког богословља, кроз кападокијску синтезу, као и кроз све тринитарне девијације које се одражавају на нашу модерну Црквену историју. Кроз текстове ћете осетити христолошка трагања за богочовечанском равнотежом, где је Црква Духом Светим вешто избегла антрополошки песимизам и антрополошки максимализам и прометеизам модерног човека. Оно што се надвија над Васиљевићевим богатим мозаиком јесте обожење човека и његово сједињење са Христом, то јест успостављање Христовог лика у човеку. Ауторова духовно – образовна мисао хришћанства је избегла индивидуалистичку концепцију, у којој се циљеви- прогрес, правда, једнакост- процењују само са становишта индивидуалних права и где се друштво схвата само као колекција атомизованих јединица, као отуђење, егзистенцијални вакуум и деперсонализација.

Ово је личносни приступ Божидара Васиљевића учесницима у образовању, као слободним личностима у Телу Христовом, да се озбиљно и одговорно суоче са противуречностима и изазовима свога доба, да би избегли катаклизмичне последице коју може да произведе једна сурова технолошка цивилизација. По ауторовом мишљењу личносна перспектива све више привлачи, експлиците или имплиците, теоретичаре, учеснике нових социјалних покрета и све оне који се брину о будућности, не само сопственог друштва него и планете. Човеков свет је данас на раскрсници више него икад до сада. Будућност цвета. Будућност света зависи од тога да ли ћемо се окренути хришћанском образовању као трезвеном подвигу целовитог човека који учествује у Богу и ухватити се у избегавању клопки које смо сами створили у савременој цивилизацији, или ћемо и даље ирационално срљати у предстојећу катаклизму.

Личносни принцип који исијава из Васиљевићеве књиге нас оријентише на нове могућности динамичког развоја окренутог ка Есхатону, ка будућности, дакле, ка метаисторији и Новом човеку у Христу Исусу. Ауторово дело се разликује од концепција које се окрећу крутој прошлости као узору за решавање модерних проблема егзистенције. Сваки подвиг у Цркви Божјој мора да има за основу  живо Предање, „јер је Исус Христос јуче и данас онај исти и увек.“ ( Јеврејима 13, 8). Такође,  хришћанско образовање, по аутору, придаје моралним захтевима, супротно прагматичном утилитаризму доминантних политичких пројеката који поричу или игноришу моралне принципе и вредности.

Заиста је ово дело позив модерном човеку да се пита о смислу свог живота у Цркви Божијој.

Јер како сам аутор сам рече: „Дух дише где хоће“

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.