Имљани, Дервента и Мајевица: Обичаји и вјеровања које је однијело вријеме

Божић је најрадоснији хришћански празник, један од најбогатијих народним обичајима и вјеровањима. Ти обичаји, који су се генерацијама преносили и имали заједничку нит на широком простору, били су изузетно снажни и придавало им се велико значење.

Међутим, већ у првој половини 20. вијека су постепено потискивани и поједностављивани, а до данас многи су се и изгубили.

Народни живот биљежили су углавном етнолози, кроз цијели 20. вијек па су тако остали записани драгоцјени подаци. Биљежени су обичаји док су још били живи у народу или док су на њих постојала свјежа сјећања. Обичаји забиљежени послије Другог свјетског рата, писани у духу социјализма, често нису у потпуности евидентирали њихову вјерску димензију, већ су се углавном задржавали на етнолошким елементима.
Иако се божићни обичаји разликују од краја до краја, нарочито у географски удаљеним подручјима, њихова суштинска нит остаје иста, док су разлике најчешће спољашње. 

Подно Влашића

Један од најзанимљивијих предјела у којем се, због планинске изолованости, народни живот најдуже очувао јесте подручје Имљана, у селима подно Влашића, недалеко од Кнежева. О животу Срба на овој висоравни писао је још прије Другог свјетског рата етнолог Милан Карановић, док су систематска етнолошка истраживања средином 20. вијека спровели етнолози Земаљског музеја БиХ у Сарајеву. Значајне забиљешке о народним обичајима, у оквиру ових истраживања, оставила је етнолог Радмила Кајмаковић.

Жене из Имљана 1929. године

 ФОТО: М: КАРАНОВИЋ

Она је записала да би на Бадњи дан ујутру, чим би пијетлови запјевали, стопаница (домаћица) устајала и стављала грах да се кува за вечеру.
Младић из куће, "коме иде у напредак", устајао је прије сунца и одлазио да сијече бадњак, "умјет" и грање смреке. Усјечени бадњак доносио је и прислањао уз кућу. "Умјетом", младом омориком, чишћени су зидови и таван просторије у којој је било огњиште, а затим се он забадао у ђубриште. Грање смреке сјечено је да би се "обезбиједио напредак пчела".

Печеницу (свињу или овцу), укућани су ујутру стављали да се пече, а од ње су хватали капљевину, маст која је капала док се печеница пекла.
До вечере укућани нису ништа јели. Чобани нису ни уста отварали, како би звјерима, вуковима и медвједима, уста била везана током цијеле године.

Слама се уносила у кућу на Бадње вече, а разастирао ју је "четић" (млад човјек). За то вријеме дјеца су око њега бучала као волови, пијукала као пилићи и развлачила сламу. Конопац којим је слама била везана жена која рађа везивала је за срп, чиме се симболично преносила оплодна моћ божићне сламе преко жене која је рађала и српа којим ће се жети род новог жита.

За вечеру су спремани хљебови, те грах, купус, лук и пита. Хљебове, бадњицу и житницу (житница је била дугуљастог облика) мијесила је једна од жена. Бадњица се јела на Бадње вече.

Послије је од конопца којим је била везана слама прављен круг у који је кокошима давано жито и мрве са "сопре", да кокошке не би ишле и носиле јаја изван дворишта.
Уочи Божића у кући су паљене свијеће упокојенима из породице.
Од Бадњег дана до Крстовдана они који су имали пчеле нису ништа давали из куће, да им "не би био однет напредак из куће". На Божић се није давала ватра из куће.

На Божић ујутро, прије изласка сунца, тежак који је сијао жито ишао је по воду за чесницу. Када је уносио воду у кућу, поздрављао је чељад и бацао жито. Један од мушкараца из куће отпоздрављао му је и посипао га житом. Потом су се купали, прво тежак, а потом и укућани. Из куће су изношене столице, које су враћане тек навече. Вјеровало се да ће овце храмати ако се на Божић ујутро столице не изнесу из куће.

Становници Имљана 1929. године

 ФОТО: М: КАРАНОВИЋ

Тежак је непокривене главе, донесеном водом, мијесио чесницу. У тијесто је стављао сребрни новац. По тијесту је урезивао ножем онолико зареза колико је врста усјева сијао и шарао га "вилџаном" и кашиком. Од истог тијеста правио је и ковртањ (хљеб величине чеснице, али на средини шупаљ). Остатак тијеста са руку тежак је брисао код пчелињака ("ради 'чела"). Спремани су и "кру'ови за марву и ајван" (овце и говеда).

Потом је домаћин правио свијеће "тројанице" или "шјакалице" – три састављене свијеће, намијењене за чељад, овце и говеда. Постављане су на софру, у суду са житом.

Бадњак је у кућу уносио младић, кога је на вратима дочекивао домаћин и посипао га житом. Затим су бадњак налагали на огњишту. Око ватре, на којој је горио бадњак, обилазио је домаћин, који је предводио кућну чељад.

Ујутро, прије ручка, укућани су "шјачали" тако што је домаћин у једној руци држао "шјакалице", а у другој нож, којим је у току шјакања зарезивао црте по "шјакалици" и набрајао:
"Шјај, Боже и Божићу, и три дана по Божићу. Шјај, Боже и Божићу…"
(набројавао је укућане по старјешинству, најприје мушкарце, а затим жене)
"Шјај, Боже и Божићу воловима.
Шјај, Боже и Божићу овцама.
Шјај, Боже и Божићу коњима.
Шјај, Боже и Божићу пчелама.
Шјај, Боже и Божићу, и три дана по Божићу, и птичици у горици, и рибици у водици, и путнику намјернику, и вјетру на гумну."

Када је набрајање било завршено, сви укућани се међусобно изљубе, а затим је чобанин обнео "шјакалицу" три пута око куће.
Ујутро, о ручку, домаћин је палио свијеће, а потом је уносио на "сопру" чесницу која је стајала на колуту сира. Поздрављао је све, а укућани су га отпоздрављали и посипали житом. Домаћин и тежак, са рукавицама на рукама, ломили су чесницу. Ако у кући нису била два мушкарца, чесницу су ломили мушкарац и жена. Пазили су да приликом ломљења не падне ниједна мрва на софру, јер се вјеровало да је то знак да ће неко у кући умријети. Онај ко је пронашао новац у чесници, вјеровало се, имаће среће у раду са коњима. По изгледу зареза на чесници домаћин је прорицао како ће поједини усјеви родити.

Сваки укућанин добијао је комад чеснице, а домаћин је потом резао сваком и комад сира. Укућани су прво јели сир, па затим љубили јабуку, од које је свако добијао по комад. Остаци хљеба житнице, од вечере, ујутро су се јели као попара.

Ако су капљице са свијећа ишле према истоку, вјеровало се да ће жито родити и приплод бити женски. Ако су капљице ишле према западу, сматрано је да ће принос бити слаб и приплод мушки. Свијеће су гашене ракијом и чуване заједно са славском, па су паљене када би наишли градобитни облаци.

После ручка, чобан је с обје стране врата кошаре приљепљивао комадиће од свијеће "шјакалице", стављао гребена и запаљене свијеће. Потом је протјеривао овце и бацао им дио жита из посуде у којој су стајале свијеће. Остатак жита мијешао је са сјеменским житом.

Појава полаженика (положајника) на Божић била је обавезна: у неким кућама полаженик је био човјек, док су у другим увели овна, коња или пијетла. Полаженик је био човјек који је долазио у кућу на Божић увече или на "Божји дан" (други дан Божића). Он је на огњишту кресао угарке, набрајајући жеље за плодност укућана, домаћих животиња и напредак усјева. Затим су га уводили у собу са постављеном софром, а када би он пошао кући, накитили би га кудјељом, бојеном вуном, колачима и ракијом.

Стока

Kомад чеснице мрвио се и давао овцама. Шару "коло", из средине чеснице, чобан је давао оној овци која се прва јавила, "јаловици". Говедима се давао комад јабуке.
Ковртањ се стављао волу на десни рог. Када га во збаци, по страни на коју би пао, прорицали су како ће жито родити.

Чобан би јео један комад "кру'ова за марву и ајване", а остатак је давао са сољу стоци.

Дервента: "Три главе"

Детаљна истраживања етнолошког насљеђа на подручју Дервенте обавили су стручњаци Земаљског музеја БиХ тек 1970. године. Народне обичаје у том подручју истраживала је и Радмила Кајмаковић.

Према њеним забиљешкама, од Туциндана до Крстовдана, из куће се није ништа давало. На Туциндан, сељаци су клали за Божић "три главе": печеницу (свиња), ћурку и кокош. Печеници су на челу и плећима урезивали крст и пекли је одмах на ражњу. Током печења сакупљана је капљевина.

Илустрација

На Бадњи дан, ујутру прије сунца, бадњак је сјекао млађи човјек. Бадњак је био од церовог дрвета, дуг два до три метра, а доносио се кући заједно са лиснатом крошњом. Приликом прислањања бадњака уз кућу, неко од укућана посипао га је са зоби. Испред куће бадњак би стајао до увече, ограђен дрвима, "због пшенице" . Обавезно јело за Божић било је кешке, које је кувано на Бадњи дан. Укућани цијели дан ништа нису јели до вечере, "због оваца".

На Бадње вече домаћин је уносио у кућу сламу везану ужетом и простирао је, не развезујући уже. Њега су посипали са зоби. Док се слама посипала по кући, дјеца су пијукала, а домаћица је сакупљала сламу под себе и бацала кукуруз. Вечера за Бадњи дан била је посна, а на трпези су углавном били грах, купус и пита.

На Божић ујутро домаћин са двоје укућана узимао је двије главње (дебље облице дрвета) од прегорјелог бадњака и носио их пред кошару са стоком. По једну главњу, по један дио од гребена и по једну упаљену свијећу стављао је са сваке стране врата од кошаре, а кроз то, преко домаћицине "вјенчане" тканице, би протјерали сву стоку из кошаре. Затим би се изљубили и уврнули свијеће. Заклопљену гребену остављали су на таван, а главње од бадњака на шљиву или другу воћку. Са упаљеним свијећама улазили су у кућу, честитали Божић и били посути са зоби.
Лиснатом крошњом бадњака раније су, када није било тавана над кућом, симболично чистили баџу (отвор за дим на старим кућама), а затим би је задјенули за кућну греду, док је стабло увече налажено на ватру и на њему печена чесница.

На Божић ујутро, прије изласка сунца, домаћица је правила божићне хљебове, бесквасне, умијешане од пшеничног брашна које је "жуњао" (мљео) чобанин. То су били: чесница, ковртањ, орачица и овчији колач.
Домаћица је мијесила тијесто за чесницу првим ивером који је отпао током сјече бадњака.  У тијесто је стављан сребрни новац, а шарано је отиском од "слова" утиснутим унакрст. 

Ковртањ је био округли, шупаљ хљеб. Орачица је била округли хљеб на коме је орач прије печења симболично орао, парајући га ножем и правећи бразде за све врсте сјемена које ће те године сијати и говорећи: "'Ајде с браздом житу, 'ајде с браздом пшеници, трави, кромпиру, па најпосље здрављу и весељу". Послије печења, према браздама, прорицано је шта ће боље родити те године.

Божићна свијећа направљена је од три свијеће заједно умотане, од воска домаће производње. На Божић стајала је на софри у суду са кукурузом или пшеницом (док су сијали зоб, стајала је у суду са зоби). Свијећу су укућани палили на Божић о ручку и вечери, а гасили је посипањем зрневља кукуруза. Вјеровало се да ће те године родити толико кола кукуруза колико зрна прионе за свијећу. Остатак свијеће чуван је и палио се пред кућом кад би наишли градобитни облаци.

Прије се на Божић, чим би свануло, ручало на слами прекривеној ланеном "поњавом". Трпеза је била обилна, а износило се све што ће се јести: чесница на "божићњем сирцу", плећка и глава печенице, у коју је обавезно стављена јабука и комад сира, кешке и друга јела.

Када би се укућанин окупили, домаћин би упалио божићну свијећу и, обилазећи три пута са њом око софре, "шјачао" је, засјецајући ножем одозго доле.

Затим би се сви укућани, по старјешинству, изљубили са домаћином и међу собом, а домаћица пољубила домаћина у руку. Тада су домаћин и тежак окретали и разломили чесницу и подијелили по комад свим укућанима, а један су остављали за "намјерника". Домаћин је такође свим укућанима резао и давао по комадић божићног сира, јабуке умочене у мед и срца од печенице, којим су се сви са чесницом залагали, а затим јели шта је ко хтио.

Сматрано је да ће укућанин који је нашао новац у чесници бити срећан и добијао је задужење да цијеле године даје со и брашно стоци.
У пола ручка јело се прекидало и сви су отпочињали посао који ће радити до Малог Божића. Раније се божићна софра није распремала до Малог Божића. Кости од печенице остављане су на мравињаку.

Послије ручка чобанин је носио овчији хљеб у шталу и давао бобе са њега овцама са сољу. Комад хљеба је и он појео.
Послије ручка у кућу је обавезно долазио "положај" (положајник), млађи мушкарац. Он би подстицао ватру на огњишту и изговарао жеље за плодност и благостање укућана, стоке и усјева. Затим би сјео за софру, а домаћица га је покривала поњавом "због кајмака". "Положај" је обавезно јео сир и пио ракију. На поласку домаћица га је даривала сиром и приглавцима и китила ланом и батаком.

Мајевица:Три цера

Етнолошка истраживања у селима Мајевице обавио је етнолог Миленко Филиповић послије Другог свјетског рата, а о народним обичајима оставио је и краће, али значајне забиљешке.

Записао је да су домаћини на Бадњи дан у кућу доносили три цера бадњака: два за два дана Божића и један за Мали Божић. Прислањани су споља, уз кућна врата, а у мрак су се уносили у кућу. Раније се то радило тако да се увече уочи Божића два дебела бадњака унесу и ставе на ватру на огњишту. Домаћин би лежао поред огњишта док бадњаци не прегоре, након чега је долазио "полазник" да их окреше (удара машицама по бадњаку док гори). Касније се бадњак сјекао на три комада који су се стављали у шпорет да прегоре.

Када би наишао полазник, чељад је морала бити обучена, а сви столови склоњени на таван. Полазник је доносио жита и, како је улазио, посипао је житом домаћина, а овај њега. Домаћин му је тада давао маше (машице) да креше бадњаке, говорећи: "Оволико јагањаца, пчела" итд. (колико се извије варница). Затим су се миробожили, а домаћин је позивао полазника да сједне. Тада му је прво даван комад печене лигуше (тикве). Неки су носили свијеће у рукама. Онда би заједно јели посно јело те се почастили кафом.

У неким кућама у Мачковцу и Пирковцима био је обичај да се у кућу уводи ован као "полазник". Њему су о рогове кресали угарке од бадњака.
Пошто би полазник отишао, домаћица је доносила свјежу воду да "кува" чесницу. Домаћин је припремао месо за ручак, а потом је стављао комаде бадњака код прагова и "сјекиру" код улаза у собу. Онда су се сви заједно молили Богу. Сваки укућанин пролазио би преко бадњака и сјекире у собу. Опет су се сви миробожили.

Чесница се мијесила од пшеничног брашна и у њу су стављани: комадић од јарма, комадић од рукватке, зрно пасуља, зрно кукуруза ("жита"), мало вуне, папак од свиње и новац. Коме шта у његову дијелу дође, тај је имао у томе успјеха током године. Од тијеста за чесницу одвојена би била два "колача" која су се пекла после чеснице, па су се тог јутра сломила овну и волу на роговима и давала "читавој марви" да једе.
Од тијеста за чесницу спреман је био и шупљи колач, који је на Мали Божић стављан волу на десни рог. Во би стресао колач - ако би колач пао далеко, година ће бити родна.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.