Небо кад куца они не отварају

Бањалука - Лифт нас вози на трећи спрат. Одјељење дјечје хематоонкологије. Универзитетска болница Клинички центар Бањалука. Из својих топлих домова, ушушканих у празничну еуфорију, ступамо у заштићен свијет у којем снаге непрестано одмјеравају небо и борба за дјечји живот.

Напољу хладно. Кад овдје уђете још више вас обузме језа, а онда вас топле очи дјеце која болују од најтежих обољења разгале јер у њима видите само једно: жељу за исконским, за животом... Дани су им испуњени болничким ваздухом, жуде за блиским лицима, несташлуцима, кошкањем са браћом и сестрама, безазленим родитељским прекорима, шољом топлог млијека пред спавање у властитом кревету.

"Свако ово дијете у мислима носим кући са собом. Колико ми се само пута догодило да сједим поред свог дјетета, а мислим на неко овдје, шта се с њим дешава, да ли је добро", говори педијатар Драгана Малчић.

На одјељењу затвореног типа, у потпуности реновираном 2011. године, једином те врсте у РС те једном од два у БиХ, никад нема празних кревета. Према подацима Института за јавно здравство РС, у том ентитету годишње од неке од малигних болести оболи 10-12 дјеце, какав је и европски, односно свјетски тренд. Тренутно их је седам на одјељењу, док у кућном амбијенту терапију прима још шест малишана, пишу Независне новине.

"Највише је дјеце са акутном лимфобластном леукемијом. Имамо дјецу од 16 мјесеци па до 15 година, с тим да их је тренутно највише из добојске регије", појашњава Малчићева и наглашава да су млађи пацијенти више концентрисани на родитеље, док адолесценти траже утјеху у цијелој околини.

СУОЧЕНИ СА ДИЈАГНОЗОМ: Једна ријеч, тежа од олова, води родитеље преко овог прага. Сви они су се својевремено суочили са дијагнозом своје обољеле дјеце – карцином. Ту, кажу, све стаје, а почиње да се одмотава клупко бола, стрепње, непроспаваних ноћи, непроспаваних дана, али и лавовске борбе.

"Сваки пут кад неко каже леукемија, та ријеч ми запне у грлу. Без обзира што сам здравствени радник и то донекле све разумијем, није вам свеједно кад то чујете", почиње причу Бојана Ђурић, мајка петогодишње Маше, која има дијагнозу акутне лимфобластне леукемије, средњег ризика.

Ђурићи су из Добоја. У мајским поплавама су изгубили све. Остали им тек живот и здравље. А онда су 11. септембра, када су сазнали да је њихова млађа кћерка обољела, пољуљане "куле" њихове душе.

"То је тако небитно, та поплава, све то. Сад је само важна она. Испуњавамо јој све жеље, многе које иначе не би, само да би она била срећна на било који начин", додаје мајка мале Маше.

Она је весела и мила дјевојчица, којој много недостају тата и старија сестра, али и пријатељице са којима се радо дружи у играоници. Пожељела је, каже, и једног Луку. Он је дјечак из вртића, њена симпатија.

"Не боли ме ни грло, ни стомак, ја имам леукемију", скамените се кад чујете од петогодишњег дјетета, а Маша уз то признаје да је у болници досадно и да једва чека да иде својој кући.

Њена мајка појашњава да је дјевојчица у року три дана имала дијагнозу. Од тада су на овом одјељењу, што је у почетку било јако стресно за обје.

"Прво дијете треба да навикнете да мора бити у затвреном, да прихвати то вјечно "боцкање", налазе, претраге. Онда иде опадање косе, поготово дјевојчице то јако тешко подносе. Ја сам Маши рекла: ‘Кад нам почне коса опадати, значи да оздрављамо’. И онда је она једва чекала да јој отпадне коса, сваку је длаку скупљала по кревету, само да оздрави", присјећа се она.

Ипак, након неког времена дјеца се привикну. Колико стога што недовољно схватају озбиљност ситуације, толико и због свог разиграног, неспутаног духа.

"Дјеца се заиграју, они то некако лакше проживљавају од нас родитеља. Али, знате, кад се деси трагичан случај, ми њима треба да објаснимо гдје је сад то дијете, гдје је отишло, шта му се десило. Све емоције које носимо у себи они осјете, виде сваку промјену. Кад доносим налазе, Маша чека да види како ја то доживљавам, осјећају они све", говори Ђурићева.

Дјеци, каже, много помажу и разговори са педагогом те истиче да би и родитељима већа психолошка помоћ била од непроцјењиве вриједности. Љекари пак, тврде да је пожељна и помоћ социјалног радника, с обзиром да понекад оболе дјеца из породица која су у тешком материјалном положају. Такође, дјеца не треба бораве у болници када то терапија дозвољава, с обзиром да им је пријатније у родитељском дому, али и стога што су у болничком окружењу изложени бактеријама које су тамошњи "сој". То, опет, изискује да родитељи који нису из Бањалуке на неко вријеме морају преселити у тај град.

Све то иде у прилог што скоријем отварању родитељске куће у Бањалуци, пројекта у којем су снаге удружили власт, институције и грађани, и за коју је у великој акцији сакупљено 829.481 КМ.

"Вјерујемо у тај пројекат, јер ће свима у оваквој ситуацији бити од помоћи", говори Наташа Секулић из Станара, чијем је деветнаестомјесечном сину Виктору све извјеснија трансплантација коштане сржи.

ОДРАСЛИ ПРЕКО НОЋИ: Међу дјецом која тренутно леже на овом одјељењу је и трогодишња Санела Марковић из Теслића. И она се бори против акутне лимфобластне леукемије. Њена мајка није запослена, са њом је 24 сата, а отац повремено долази да их посјети. Због тога је добио отказ.

"Па јесте, понекад је морао изостати с посла да би дошао овамо. Али, опет се некако сналазимо, помажу нам родбина, пријатељи. А трошкова је много", говори Санелина мајка Сњежана.

С обзиром да њихова јединица неколико пута седмично мора долазити на Одјељење, изнајмили су стан у близини Клиничког центра, па живе на три адресе. Ипак, Марковићева каже да и њихова дјевојчица само машта да се врати кући.

И Санела, као и остала дјеца дјеца овдје тоне у сан уз цртане филмове и бајке. Али, њихова је јава много мање бајковита. Иако се на одјелу друже и с времена на вријеме имају забаве поводом нечијег рођендана, или из просте жеље коју им услише, много више се познају по дијагнози, резултатима налаза, дјеловању лијекова. Живот међу болничким зидовима углавном им се своди на лаптоп и игрице, али им и то, након неког времена, досади. Жељна су "ваздуха" и драгих особа, а неријетко одрасту преко ноћи.

"Маша се у ова четири мјесеца промијенила за 360 степени. Тотално, од једног дјетета које је тепало и пило млијеко навече, размаженог, јер је велика разлика између ње и старије кћерке, она је сада за непрепознати. Понекад имам осјећај као да ми је неко узео моје дијете и дао друго", прича Ђурићева.

И стручно особље је сагласно да су ови малишани, једноставно, морали раније закорачити у свијет одраслих. Ипак је ријеч о најтежим обољењима, какав је и процес изљечења, па се труде да њихово знање иде руку под руку са емпатијом, што већом количином љубави и разумијевања.

"Џаба вам све знање, ако ви немате топлину и осјећај према тој дјеци. Значи, ако сте ви хладни, онда вас ни дјеца не прихватају. А, опет, џаба вам и љубав, ако не знате да лијечите ту дјецу. Једно без другог не иде", појашњава Малчићева.

ЧОВЈЕК НИЈЕ СЛОВО И ТРИ БРОЈА: Подршка је нешто без чега би сваки наредни дан био мање подношљив. Породица, пријатељи, колеге. Мајке обољеле дјеце се држе једне других, често и пуно разговарају, међусобно се тјеше и охрабрују. И кажу да их то одржава, баш као и када на одјел дођу родитељи са излијеченим дјететом, што додатно улива наду и вјеру.

"Ми мајке смо стално у контакту, и увијек је бар једна расположена и онда она нас остале вади", појашњава Ђурићева.

Да разумијевање и подршка, уз властиту вољу и жељу за оздрављењем, имају плацебо ефекат, потврдиће сви који су "матирали" карцином.

"Као неко ко је прошао кроз ову мучну борбу и из ње изашао као побједник, са правом могу да кажем да су воља, упорност и позитивност главни лијек за сваку малигну болест. Истовремено их је најтеже и одржати. Али ипак, болест је само једна ћелија која је залутала у развоју, шифра састављена од једног слова и три броја. Човјек је ипак пуно више од тога", каже Дајана Тадић, двадесетосмогодишња Бањалучанка, која је 2012. побиједила малигни тумор лимфног система - Нон Хочкин лимфом.

Каже да је за обољеле и њихове најближе период изљечења вријеме сталног страха и балансирања између привида нормалног живота и сталних одлазака на терапије, контроле, скенере, те истиче да је живот послије болести изазов више, из којег се роде дивна и изузетно јака пријатељства, и који се, такође, побјеђује истим оружјем: вјером, упорношћу и подршком.

Малигна обољења су изљечива, уколико су благовремено откривена, адекватно третирана и ако пацијент добро прихвата терапију. Ипак, никад се не зна које ће дијете, нажалост, бити међу оним малобројнијим од који је "зла ћуд" била јача.

"На овом одјељењу дјеца ријетко умиру. Али, ако дијете не одговара на терапију, онда га не треба мучити, већ му омогућити да достојантсвено проживи те дане који су му остали. Такође, настојимо дати психолошку подршку родитељима, да се лакше помире са тим", каже докторица Малчић.

Прегршт проблема

Мајке обољеле дјеце кажу да се суочавају са бројним проблемима - од оних финансијске природе, до ситуације да годишње имају право на само четири мјесеца боловања. Биљана Ђурић је у Бањалуци морала да изнајми стан за себе и кћерку, а након што су с њима дошли да живе још једна мајка са дјететом, станодавац је кирију са 350 повећао на 500 КМ. Проблем је и кад у клиничкој болници нема неког лијека, онда га набављају како знају и умију, с тим да у том тренутку новац за њега морају имати, а Фонд здравственог осигурања РС им накнадно рефундира трошкове.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.