Муке породице Рађеновић из Поткалиња

ПРИЈЕДОР - До породице Рајка Рађеновића, која живи у Поткалињу код Дубовика, на размеђи општина Дубовик и Нови Град, може се стићи само изрованим шумским путељком, и то понекад само пјешице. Послије муке и труда, путника намјерника ништа љепши призор неће дочекати ни пред "кућом" Рађеновића, који живе у дрвеној шупи без струје, воде и купатила.

- У минулом рату ми је спаљено и уништено комплетно имање. У шупи, коју смо некада користили као оставу за брашно, сада смо принуђени да живимо јер немамо куд - прича Рајко, који је већ годинама незапослен и нема могућности да почне било какву изградњу, каже, ни темеља, а камоли комплетне куће.

Једини приход којим издржава супругу Весну и двоје малољетне дјеце је кад понекад успије да прода неки метар дрва.

- Шупа је потпуно неусловна за живот и највише ми је жао дјеце, која су за сада здрава, али се бојим да ће се разбољети - прича супруга Весна, у чијем наручју сједе шестогодишњи Бобо и двије године млађа Сека.

Бобо је ове јесени кренуо у школу, која је од куће Рађеновића удаљена десет километара, а већи дио пута води кроз шуму.

- Ни сам не знам како ћемо још једну зиму дочекати, како ћемо дјецу у оваквим условима уопште школовати и од чега ћемо живјети - пита се Рајко, жалећи што не може да надмудри судбину која се тако грубо поиграла с њима.

Да би дошао до првих комшија, треба да пјешачи пола сата, а најближа продавница удаљена је петнаест километара.

- Мој животни сан је да имамо неки пристојан кућерак у који бих смјестио своју нејач и супругу, а још већи да их школујем и да оду далеко одавде, да своје ружно дјетињство заувијек забораве - рече нам на крају Рајко.

Нада

Иако смо их наговарали, Рајко и Весна нису пристали да се фотографишу. Кажу да је за њих  већ касно, али се надају да ће бар њихова дјеца видјети остали свијет и дочекати да живе боље.

- Само желимо да наши мезимци не прођу оно што смо ми - кажу родитељи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.