Муке породице Мајкић из Доњих Гареваца - Живот без живота

ПРИЈЕДОР - Да несрећа никад не долази сама најбољи је примјер породице Жарка Мајкића. Неимаштина, болест... Мајкићи су поријеклом из Крухара, код Санског Моста. Не својом вољом 1994. морао је да напусти родно огњиште и смјести се у избјегличком насељу Росуље у Доњим Гаревцима код Приједора. То није била једина невоља која их је снашла. Годину дана раније, 1993. на градачачком ратишту добио је туберкулозу и био неколико пута у болници. Та га болест прати и сада.

- Тешко ми је што сам болестан па не могу да издржавам своју породицу. Када ми је било боље радио сам за надницу по имањима, на пиланама, али сада када је болест узела маха немам снаге ни за живот, а камоли за рад - прича Жарко.

Његов четрнаестогодишњи син Славиша је дијете са посебним потребама па похађа Специјалну школу у Приједору.

- Славиша је већ стасит момчић, али шта то вриједи кад не зна ништа, као мало дијете. Мајка га води и доводи из школе, јер се сам  никако не сналази - каже Жарко очију пуних суза.

Додаје да је супруга Споменка готово читав живот посветила њему, да га ујутро води у школу, а пошто немају средстава за плаћање аутобуских карата она готово читаво пријеподне проведе у ходнику школе, чекајући Славишу да заврши са наставом.

- Зато немамо ни баште, ни било каквих примања да преживимо - каже Жарко.

Жарко прича да му се кћерка удала, а старији син ради на грађевинама у Црној Гори и од тога преживљавају.

- Немам пара ни за лијекове, а о градњи куће нема ни говора - додаје Жарко.

Кућа

Мајкићи живе од помоћи хуманитарних организација и хуманих људи, али за сиромаштво и тешку болест нема лијека. Жарко каже да би можда све боље кренуло када би успио да кућу подигне до прве плоче и усели се у њу, јер у кућерку у коме сад живи,  зими се не зна са које стране више  дува.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.