Мирко Терзић преживио пакао за шаку рубаља

Хан Пијесак - Неописив страх од затвора натјерао ме је да се одлучим на бјекство и успио сам. Два дана сам се скривао гладан, жедан, ненаспаван и престрављан.

Овако почиње страховита прича Мирка Терзића из Хан Пијеска, једног од радника који је трбухом за крухом отишао у далеки Сочи, из ког је, како каже, једва донио живу главу.

Иако је радио у неиздрживим условима шездесетогодишњи Терзић је успио да издржи цијелу 2013. годину на грађевинама. Мукотрпно је зарађивао новац, или боље рећи "сићу", све док га у акцији 17. јануара 2014. године око поноћи нису ухапсили руски специјалци.

- Руска имиграциона полиција ухапсила је ту ноћ око 15 радника, одузела нам сав новац и без икакве потврде су нас повели у затвор. Мени су одузели 11.200 рубаља. Схватио сам да ми се црно пише и одлучио сам да идем на све или ништа. Знао сам да ћу још горе проћи ако ме ухвате у бијегу, али на срећу, успио сам да им умакнем - рекао је Терзић и додао да је касније чуо да је побјегло још седам радника.

- Крио сам се око зграда, у близини базе гдје смо били смјештени док смо радили. Док сам преживљавао најтежа два дана у животу бјежећи пред полицијом, у затвору је било осамдесетак радника ухапшених на градилиштима и у базама фирми које раде у Сочију - рекао је Терзић.

По сазнању да су затворени радници ступили у контакт са амбасадором Србије у Русији Славенком Терзићем, "одбјегли радник" је ријешио да га контактира.

- Рекао ми је да идем у базу и да тамо сачекам његова даља упутства. У бази су ми се придружили и остали радници који су били у бијегу - рекао је Терзић и додао да их је полиција одвела у имиграциони центар у Сочију гдје су им се придружили и затвореници.

- Потом су нас одвели у судницу гдје смо и формално требали признати кривицу и тако добити могућност да нас депортују кући. Власници градилишта су платили казну од 2.000 рубаља по раднику јер је то био услов да нам дозволе одлазак кући - испричао је Терзић. 

Авионом, који је обезбиједила Влада Србије, враћени су у Београд.

- Нисмо имали никакву подршку дипломата из БиХ, спасени смо захваљујући Србији. На аеродрому у Сочију први пут сам видио представника амбасаде БиХ у Русији - рекао је Терзић захваливши  амбасадору Србије на помоћи, подршци и на обезбијеђеној храни.

По доласку на Сурчински аеродром сачекао га је представник амбасаде БиХ у Србији и у договору са власником агенције "Кондор" Верком Савчићем обезбијеђен му је превоз до Хан Пијеска.

Међутим, агонија печалбара из БиХ није завршена доласком у матичну земљу. Дуг који потражују тешко да ће икада наплатити.

- Сваки динар сам зарадио тешким радом. У Сочију сам био више гладан него сит, а кући сам се вратио са пар рубаља. Шта сад да радим? Само ми је син запослен и издржава седам чланова породице. Хтио сам зарадити и свима помоћи, а ево шта сам донио, шаку рубаља - прича Терзић и показујући изгужван новац.

Газде нестале

Терзић каже да му је визу за Русију у јануару 2013. обезбиједио Озрен Јоловић који га је повезао са Горданом Бјелановићем са којим је отишао у Брјанск.

- Тамо нас је сачекао Ратко Мићић, родом из Шековића, а настањен у Сурчину. У фирми "Југострој", чији су власници били Мићић и Бјелановић, цијена радног сата је била шест долара, а исплатили су ми само 3.000 рубаља - рекао је Терзић додајући да су му остали дужни 248.000 рубаља.

- Крајем августа газде нестају. Успио сам поново да нађем посао у фирми чији је власник руски држављанин који ми је платио само за два мјесеца рада - рекао је Терзић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.