Фото: Д.Ј.
СРБАЦ - Када је као седамнаестогодишњакиња почела да ради у србачком Дому пензионера као конобарица, што је био њен први посао, Мира Мутић из Српца није ни сањала да ће остати на овом радном мјесту читавих пола вијека и ту дочекати одлазак у пензију.
Иако су њени вршњаци у то вријеме били окупирани дружењем и изласцима, Мира је највећи дио слободног времена проводила са најстаријим суграђанима, од којих је, како каже, научила најважније животне лекције које су је формирале као личност.
- Увијек волим да кажем да је вријеме проведено са њима било као да сам завршила "народни факултет". Било је ту доста образованих људи са којима сам у разговору стекла доста знања, али и оних пргавијих, који су били јако незгодни када попију коју чашицу више, што ме очврснуло и изградило у особу каква сам данас - рекла је Мира.
Присјећа се да је те давне 1975. године, када је почео са радом Дом пензионера, чула да су им потребне раднице и одлучила да се пријави да би зарадила први хонорар.
- Контактирала сам са пријатељима који су ме препоручили код тадашњег предсједника србачког Удружења пензионера Васе Сукњаје и позвана сам на разговор за посао. Мислила сам да нећу дуго издржати у таквом окружењу, али сам се брзо прилагодила па су ми чак платили да ванредно завршим угоститељску школу, коју сам похађала паралелно са послом, а ишла сам и на праксу у тада чувени ресторан и мотел "Бардача" - каже Мира.
Након свега шест мјесеци приправничког стажа добила је стални посао, а недуго затим удала се за свог садашњег супруга, који је од ње старији коју годину и убрзо су стекли сина и кћерку, а данас су поносни дјед и бака четворо унучади. Поред несвакидашњег јубилеја на радном мјесту, ускоро ће, како каже, обиљежити и златни пир - 50 година брака.
Истиче да без подршке породице не би дуго издржала на овом послу, а опстаје и даље, јер је, иако званично у пензији, изнајмила бифе од србачког удружења пензионера па је наставила да ради као самостални предузетник.
- Овдје проводим више времена него код куће па док радим у шанку, истовремено кувам јела и печем хљеб, које носим укућанима, а подијелим и са пензионерима. Позната сам по томе, јер нахраним свакога ко је гладан и то радим бесплатно. Има пуно оних који немају никога да им спреми ручак код куће, а почастим редовно и оне који ми помогну да донесем дрва за ложење ватре или намирнице и увијек то радим од срца - каже Мира.
Често се са сјетом враћа у прошла времена, када је, по њеним ријечима, много више људи посјећивало Дом пензионера, а атмосфера је била пуно ведрија него данас.
- Знало се сваке вечери окупити по 40 људи да картају, играју шах или домине, а сада их буде петнаест до двадесет. На то је вјероватно утицао пад броја становника, али су и пензионери некада били имућнији. Раније су знали организовати новогодишње и друге прославе у Дому, а сада углавном дођу да пребаце коју ријеч о политици и другим темама. И већином су то стални гости, ријетки су они који ће успутно навратити на пиће - каже Мира.
Иако се углавном ради о мушкарцима, често знају навратити и жене, па и понеки млађи суграђани који се опуштају у дружењу са времешним Српчанима. Са већином њих Мира гаји пријатељске односе, а са многима је постала чак и кућни пријатељ.
- Знају бити јако пажљиви, поготово за празнике, као што је Дан жена. Донесу ми каранфил, што ме обрадује и шанк ми зна бити препун цвијећа. То су добри људи којима често треба само "чашица разговора" па са њима дијелим свакодневне проблеме и нисам се никада покајала што сам цијели живот провела у њиховом друштву - истакла је Мира.
Томбола
У сарадњи са локалним фудбалским клубом прије неколико деценија у Дому пензионера је организована томбола са богатим фондом награда и тада, по ријечима Mире Мутић, није имала игла гдје да падне.
- Стајало се чак и у башти, јер се унутра није могло ући. Долазили су и стари и млади. Сјећам се да сам и ја тада добила веш-машину, а моја радна колегиница из Дома је купила 50 тикета и освојила аутомобил као главну награду - каже Мира.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.