Милица Илић из Српца руши предрасуде и бори се за права обољелих

СРБАЦ - Српчанка Милица Илић (26) већ десет година живи са дијабетесом типа 1 који јој је промијенио свакодневицу, али није зауставио њене планове и амбиције. Данас, кроз личну причу и ангажман настоји да разбије предрасуде, подигне свијест о дијабетесу и укаже на потребу за бољом подршком обољелима.

Чланица је Удружења обољелих од дијабетеса Републике Српске "Diabetno1" и међународне платформе "League of Diabetes", а учествовала је на бројним камповима, панелима и стручним скуповима, гдје је о болести говорила из перспективе пацијента.

За који дан навршава се деценија од када јој је дијагностикован дијабетес типа 1. Тада средњошколка Милица није ни слутила колико ће се њен живот промијенити. Дијабетес јој је откривен готово случајно, захваљујући дједу који је имао дијабетес типа 2 и препознао симптоме које је примијетио код ње. Предложио је да оде у Дом здравља у Српцу и провјери ниво шећера у крви, а налази су убрзо потврдили дијагнозу.

ПРВОБИТНИ СТРАХ

- Када се данас вратим на тај тренутак, највише се сјећам страха и несигурности. Питала сам се шта ће бити даље. Мислим да нико ко добије такву дијагнозу не може заборавити тај моменат - присјећа се Милица.

Ипак, вијест за њу није била потпуно неочекивана. Већ је примјећивала промјене на организму и, као тинејџерка, покушавала да пронађе објашњење на интернету. Имала је готово све симптоме које је прочитала па је могућност дијабетеса већ постојала негдје у њеним мислима.

Услиједило је учење живота са новом дијагнозом, давања инсулина, рачунања угљених хидрата и усклађивања исхране и терапије. Убрзо је научила да сама себи даје инсулин, али и да разбија предрасуде о исхрани.

- Многи мисле да особе са дијабетесом не смију јести слаткише или хљеб. Могу јести све, уз правилно дозирање инсулина. Такође, дијабетес се не добија зато што неко једе много слаткиша, то је један од највећих митова - објашњава она.

ПОДРШКА

Подршка породице и пријатеља од почетка јој је много значила. Присјећа се да су њену дијагнозу много теже од ње прихватили родитељи, којима је ова вијест стигла као потпуни шок. Посебно памти период средњошколских дана у Српцу, када су њени пријатељи и људи из окружења брзо научили како да реагују у ситуацијама када јој је шећер низак.

- Када бих изашла у кафић, конобари су, чим би чули да ми пада шећер, остављали своје обавезе и доносили ми сок. И данас пријатељи редовно провјеравају да ли је све у реду, да ли је шећер стабилан или ми је потребна помоћ - каже Милица.

Ипак, посебно мјесто у њеном животу заузима удружење "Diabetno1", у којем је пронашла људе са којима дијели искуства која је тешко објаснити онима који не живе са овом болешћу.

- У удружењу се осјећам као код куће. Колико год да породица и пријатељи покушавају да разумију, не могу у потпуности знати како је живјети са нечим кроз шта сами нису прошли - истиче Милица.

Од 2019. године о својим искуствима говори и на друштвеним мрежама, гдје је пронашла велику заједницу обољелих. Учествовала је и на Међународном конгресу Ресусцитационог савјета Републике Српске "Знање није избор", гдје је здравственим радницима говорила о добрим и лошим искуствима пацијената, наглашавајући да је важно чути и њихову страну.

МЕДИЦИНСКА ПОМАГАЛА

Важан дио њене борбе представља и залагање за доступнија медицинска помагала. Милица користи инсулинску пумпу, која јој омогућава једноставније дозирање инсулина, док сензоре за континуирано мјерење глукозе сматра технологијом која може значајно унаприједити квалитет живота, али и спасити га.

- Кориштење инсулинских пенова некада је подразумијевало и од десет до 15 убода дневно, што је временом постајало психички веома напорно. Инсулинска пумпа, коју носим неколико дана, омогућава ми да на једноставнији начин дозирам потребну количину инсулина. С друге стране, сензори омогућавају континуирано праћење нивоа глукозе и упозоравају на нагле промјене, а посебно су значајни током ноћи, када звучни аларм може упозорити особу да јој шећер пада и омогућити јој да реагује на вријеме - наводи Милица.

У Републици Српској дјеца до 18 година имају право на рефундацију сензора, али проблем представља чињеница да потреба за њима не престаје пунољетством.

- Дијабетес не нестаје послије 18. године. Он је ту читав живот. Зато се заједно са удружењем боримо да све особе са дијабетесом типа 1 имају право на рефундацију сензора. Није свако у могућности да их самостално купује, а медицинска помагала требало би да буду доступна свима. Ових дана је из Фонда здравственог осигурања Републике Српске најављено да би се то право могло остварити у 2027. години, како за осигуранике старије од 18 година са дијабетесом типа 1, тако и за труднице које испуњавају медицинске индикације и искрено се надамо томе - наглашава Милица.

Свјесна је да многи обољели у Српској и БиХ немају финансијске могућности да себи обезбиједе потребна помагала. И сама је, како каже, у повољнијем положају јер јој родитељи, који живе у иностранству, могу помоћи да набави сензоре. Управо због тога сматра да приступ савременој терапији не би смио зависити од финансијских могућности појединца.

- Када ми је откривен дијабетес у Српцу није било много особа са истом дијагнозом, посебно међу мојим вршњацима. Данас нас има петнаестак и са многима сам у контакту и дијелимо размишљања и савјете. Морам нагласити да је Србац једна од ријетких општина у Републици Српској која пружа мјесечну новчану помоћ за набавку сензора за обољеле од дијабетеса типа 1 и до 26. године - нагласила је Милица.

Ипак, Милица је много више од своје дијагнозе. Учи програмирање, савладава њемачки језик, размишља о животу и раду у иностранству, воли музику, серије и игрице и има планове као и сви њени вршњаци.

За десет година научила је да живот не треба узимати здраво за готово, али и да суочити се са дијабетесом не значи крај снова и планова.

- Свима који су тек сазнали дијагнозу рекла бих да се не плаше, да није смак свијета и да није крај живота. То је неки нови почетак и треба да знају да дефинитивно нису сами - поручила је Милица.

Активности

Новембар је мјесец подизања свијести о дијабетесу, а централни догађај је Свјетски дан дијабетеса, који се обиљежава 14. новембра.

Тим поводом ће данас (субота) у 12 часова у Тениском центру Републике Српске у Бањалуци, у организацији удружења "Diabetno1", бити организована предавања и представљање сензора и инсулинских пумпи, уз бесплатно мјерење шећера и подјелу гратис сензора у ограниченим количинама, док ће у недјељу, у сарадњи са Бањалучком тркачком лигом, од девет часова бити организована трка "За живот са мање боли".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.