Мала Сека с Козаре

ПРИЈЕДОР - Мала Сека с Козаре, баш тако су је звали сви саборци и другови од 1941. године, откад је са свега 12 година постала учесник рата. Данас је живи свједок козарске епопеје.

Данас осамдесетдвогодишња Перса Тубин-Брдар тешко је обољела, али је још увијек бистрог ума и доброг памћења, које сеже дубоко у дјетињство и тешке ратне дане.

Наизглед крхка, ова старица крије у себи невјероватну снагу и оштрину карактеристичну за жену коју је Козара задојила том чудном снагом још у дјетињству.

- Иако сам била дјевојчица и данас осјећам страх и памтим како су нас непријатељске снаге натјерале да бјежимо од својих кућа. Тај лелек мајки и мале дјеце, то је нешто што ми се урезало у сјећање и ево, послије толико година, још одзвања у мојим ушима - рекла је Перса.

Она је додала да се крвава битка на Козари никада не смије заборавити, јер је то је била незапамћена туга, страх, лелек који се проламао планином.

- Aли не каже се узалуд Козара мајка, јер она нам је тада била једина мајка - прича бака Перса.

Додаје да је одувијек имала наду и захваљујући томе успјела да преживи болести и да не умре од глади. Није жељела да изгуби снагу и вјеру, већ је успјела да надмаши саму себе.

- Ништа ми није било тешко, радила сам равноправно са мушкарцима. Илегално сам сарађивала са бројним људима, радила у Удби, у Окружном комитету СКОЈ-а на културном просвјетном дјелу у цијелом Поткозарју, онако малена, зато су ме сви у рату звали мала Сека. Послије пробоја на Патрији са сестром од стрица одмах је пошла у регуларне јединице - прича Перса и додаје да јој је у рату најтеже било што је по неколико дана била гладна, јер се стидјела да тражи да једе. Послије су је научили да мора да се снађе за храну.

- Знала сам да будем гладна по неколико дана и ходам по терену без одмора. Све је тако било, док ми није Стојан Милашиновић једном рекао: "Секо, ти ћеш за 15 дана умријети, јер си премршава". И од тада сам кад дођем пред туђу кућу тражила да једем, а добри људи су ми помагали - прича Перса и додаје да су то била нека другачија времена и да су људи били осјетљивији на туђу муку. Каже да сада ужива у пензији и у сјећањима на добре људе, захваљујући којима је успјела да преживи.

Посао

Када је послије рата радила као секретарица у Економској школи у Приједору, гдје је зарадила и пензију, наставила је да несебично помаже посебно ученицима, а многима је спасила и животе.

- Увијек сам пред вратима канцеларије имала носила у ходнику. Једном ме зовну ученици и кажу да им је другарица имала инфаркт. Професорка је отишла у зборницу и оставила дијете које умире. Одмах сам позвала хитну помоћ и три часа смо се докторка Радојка Еленков и ја бориле за живот ученице. Послије је она оздравила, наставила школовање и запослила се - каже Перса.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.