Љекар из Теслића којег је одликовао Путин, ЕКСКЛУЗИВНО за „Глас“: У Српској ми је душа пуна!

У Теслићу су моји коријени и ако не дођем барем једном годишње, осјећам се лоше, јер само ту, у Републици Српској, душа ми је пуна. Истина је да је дом тамо гдје нам живи породица, дјеца, и моја је у Русији, али родном крају редовно се враћам и волио бих да још снажније унаприједим медицинску сарадњу између двије земље.

Истакао је то у ексклузивном интервјуу за "Глас Српске" директор Курског онколошко научно-клиничког центра "Г. Е. Островерхова" Угљеша Станојевић, Србин поријеклом из Републике Српске који је добио титулу почасног љекара Руске Федерације. Ово признање лично му је уручио предсједник Русије Владимир Путин 22. маја на свечаности у Кремљу, гдје је одликовано 26 истакнутих грађана те земље.

У разговору за "Глас" открива како је изгледао тај свечани тренутак, говори о свом поријеклу из Теслића, животу у Русији и мисији у медицини.

- Чин је сам по себи био невјероватан. У неколико реченица је то немогуће описати. Било је свечано, велико. Било је много људи који су у Русији врло значајни и када видиш ко поред тебе сједи, са ким си у друштву, преплави те изванредан осјећај. Када си поред човјека који је можда један од најмоћнијих у свијету, то је знак величине, јачине, за мене огромна срећа, велики понос. И лично и професионално - казао је Станојевић.

ГЛАС: Које заслуге су Вас довеле до овог великог признања?

СТАНОЈЕВИЋ: То одликовање је заправо признање за мој рад у клиничкој медицини уопште. Добија се на основу остварених достигнућа. Мој тим је развио нову врсту операције код тумора ректума. Иако је ово лична награда и односи се искључиво на мене, у медицини без тима нема ништа. Ту је и бројност пацијената које сам лијечио, мала количина жалби и компликација, добри резултати које остварује онколошки центар на чијем сам челу. Све то је допринијело да будем примијећен од стране Министарства здравља Курске области и Министарства здравља Руске Федерације, они су ме кандидовали за признање.

ГЛАС: Рођени сте у Теслићу, гдје сте провели и дјетињство. Када и како је почела Ваша прича у Русији, колико Вам је важна Република Српска?

СТАНОЈЕВИЋ: Ту су моји најрођенији коријени. Теслић обожавам и ако не дођем бар једном у години, осјећам се јако лоше. Током пандемије вируса корона нисам долазио двије године и онда, кад сам напокон дошао, то је за мене била невјероватна срећа. У Чечави сам рођен, а ту сам и живио као мали, касније смо прешли у Бању Врућицу, гдје је мој отац саградио кућу у којој смо живјели све до несретног рата. Као 13-годишњак 1992. године са мајком и сестром сам отишао у Русију, отац је тамо радио. Као и многи у то вријеме, отишли смо са намјером да останемо двије, три седмице, док се ситуација не смири. Како се рат захуктавао, родитељи су одлучили да останемо, уписали су ме у руску школу иако нисам говорио руски, али је то био једини могући начин да максимално брзо научим страни језик. Даље је све ишло својим током, факултет, посао, специјализација.

ГЛАС: Какав је статус страних љекара у Русији и колико је било тешко стећи повјерење, признање и одговорност на том нивоу?

СТАНОЈЕВИЋ: Русија пружа могућност свакоме ко хоће да учи, да се развија. То им је остало још из времена комунизма, исто као што је било код нас у бившој Југославији. Ако си хтио да учиш и радиш, то ти је било омогућено. Тако да није био проблем што сам странац. За вријеме факултета као најбољи странац на студију од Русије сам добио бесплатну специјализацију. То је била велика ствар за мене тада, за моје родитеље и наравно да сам то искористио. Такође, као специјализант сам добио могућност да бесплатно завршим магистериј. Није било никаквих проблема. Данас ме сматрају као свог и без икаквих ограничења радим, имам исте услове као и Руси.

ГЛАС: Како сте се одлучили за медицину?

СТАНОЈЕВИЋ: Имао сам жељу да будем доктор од другог разреда основне школе. Не могу рећи да сам тада нешто радио да идем према томе, да сам ишао на курсеве, али сам волио биологију, хемију, и негдје у души сам сматрао да ћу постати доктор. Хтио сам да се бавим микрохирургијом ока, у Русији је то доста развијено, али започео сам дежурство на општој хирургији, послије хирургији на онкологији, тако да сам касније завршио и специјализацију и докторат у тој грани медицине.

ГЛАС: Већ пету годину сте на челу једног од најважнијих онколошких центара у Русији. Како изгледа Ваш радни дан и који су највећи изазови с којима се суочавате као љекар?

СТАНОЈЕВИЋ: На посао стижем у седам ујутро иако овдје радни дан почиње у девет, али имам толико пуно обавеза да не могу почињати у девет. Поред операција, прегледа пацијената и консултација са колегама љекарима, ту је низ других послова које обављам почевши од састанака у ресорном министарству, потписивања докумената, одговарања на и-мејлове, писма. Завршавам увече, између 21 и 22 часа. Овај центар је савремен, велики, са 1.150 запослених, имамо велики број пацијената, пружамо онколошку помоћ за цијели Курски регион, па и шире.

ГЛАС: Има ли међу пацијентима које сте лијечили и оних из Српске?

СТАНОЈЕВИЋ: Док сам радио у Москви, било је таквих пацијената, али овдје у Курску баш и не. Од 2022. године, кад је почела специјална војна операција, бројност пацијената који су долазили код нас на лијечење из иностранства је значајно смањена, с тим да смо увијек спремни за такве пацијенте ако се појаве.

ГЛАС: Одржавате ли контакте са колегама у Републици Српској? Можете ли уопште замислити да једног дана дођете, преселите овдје своје знање?

СТАНОЈЕВИЋ: Свакако. У неколико наврата заједно са својим тимом долазио сам у Универзитетски клинички центар (УКЦ) РС, радили смо операције дебелог цријева и једњака са колегом Гораном Јањићем. У веома добрим односима сам и са професором Владом Ђајићем, који је на челу УКЦ-а. Овдје у Курску смо лани организовали једну конференцију и било је говора да колеге из Бањалуке дођу, али се испоставило да тада није био повољан моменат, тако да су они учествовали онлајн. Бићу сретан ако додатно унаприједимо сарадњу са колегама из УКЦ-а и других здравствених центара у Српској, за мене би то била и част и радост.

ГЛАС: Када планирате долазак у Теслић?

СТАНОЈЕВИЋ: Моје вријеме више није моје. Више је свих других, најмање моје, тако да за сада не могу ништа прецизирати, али ако све буде како треба, на јесен или на зиму требало би да посјетим свој Теслић. Посљедњи пут сам био у јануару ове године, а поставио сам себи норму да треба да дођем два до три пута годишње, то ми пружа осјећај да ми је душа пуна.

ГЛАС: Шта за Вас представља дом? Да ли је то мјесто гдје сте рођени, гдје живите, или можда спој оба?

СТОЈАНОВИЋ: Мјесто гдје је породица, гдје су ми најближи, гдје су моја дјеца, то је за мене дом. Моји коријени су из Чечаве и јако волим Теслић, његову  околину, волим комплетну Републику Српску, чак и моја дјеца, која су рођена и живе у Русији, јако воле да дођу у Српску, да путују широм БиХ и цијелог тог региона. То је моје рођено мјесто којем се увијек враћам и надам се, док сам жив и здрав, да ћу се враћати.

ГЛАС: Током обраћања на додјели признања говорили сте о поштовању између народа Републике Српске и Русије. Колико Вам је та веза важна?

СТАНОЈЕВИЋ: Искључиво важна. Наш народ је доста историјски везан. Русија је земља у којој сам одрастао, стекао породицу, изградио каријеру и заиста је волим као и Српску у којој сам рођен и јако ми је важно да се наши људи много воле и цијене.  Руси имају веома лијепу ријеч "братушка", то је као  брат од миља, драгости, и кад год бих упознао овдје неког новог и рекао да сам Србин, услиједила је та ријеч "братушка". У Теслић сам доводио многе своје пријатеље, колеге, и свако од њих је са таквим одушевљењем доживио и говорио о  Српској, народу који их је примио, били су одушевљени. И увијек када се наша два народна сретну, исплива радост и љубав коју је лијепо гледати. Радујемо једни друге, то је за мене много важно и олакшава ми живот у многим погледима.

ГЛАС: Шта бисте поручили младим људима који желе да створе каријеру у медицини у Српској, Русији или било гдје у свијету?

СТАНОЈЕВИЋ: Овај посао није за свакога. Захтијева велико залагање, труд, стално учење, одрицање. Човјек који се опредијели за медицину мора да воли људе, да воли своје пацијенте. Многи кажу да се доктор не смије емотивно везати за своје пацијенте, ја то не мислим. Сматрам да доктор мора имати емотивни контакт, да покуша осјетити шта је том пацијенту најважније. Не можемо радити шематски, по принципу  "црвену таблету попијте ујутро, зелену поподне, а бијелу увече". Ко тако поступа, неће имати резултат. То је основна порука. Да воле ово занимање, да воле оне за које раде. Нису пацијенти ту ради нас, ми смо ту за њих.

ГЛАС: Да ли је савремена медицина на трагу да спасе човјечанство од карцинома?

СТАНОЈЕВИЋ: Отишли смо доста далеко, али као што ми сада гледамо на медицину и методе лијечења које су примјењиване прије 200-300 година, тако ће и наши потомци већ за 50 година жалити пацијенте које ми сада лијечимо јер ће сматрати да смо примјењивали средства која нису довољно напредна да бисмо остварили велике резултате.

Такође, што се тиче самих резултата, ми данас имамо веома развијену фармаколошку индустрију која фактички сваки мјесец, два презентује нове препарате који се боре са онколошким обољењима, али иста та онкологија као живи организам се често пута развија сасвим другим путем него што смо ми предвидјели. Баш као што се појављују нови вируси, бактерије, нови сојеви и мутације, тако је и са туморима. Има још много посла, много тога ће се промијенити, добићемо нове лијекове, али да ћемо потпуно побиједити, тешко у наредних 100 година.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.