Кратка прича Небојше Јеврића: Свадба у Јасеновцу

Рат се приближавао крају. Руси су надирали. Павелић се спремао за бекство. Усташке главешине су се спремале да напусте Јасеновац. Припремали опроштајну забаву. Организатор Фра Сотона.

Из Загреба је јављено да је Тито побио партизанске команданте који су се спремали да самоиницијативно нападну Јасеновац. У одвојеној бараци биле су жене, посебно храњене, и служиле за забаву усташама.

Биле су ту најлепше Српкиње и Јеврејке са целе Неовисне Хрватске. Најлепша Јеврејка, пијаниста из Загреба трудна.

"Тебе ћемо удати", рекли су јој.

Набављена је и венчаница.

Младожења – клемпав, ситан, кривоног, лица вична ножу је добио свечано одело. Спремала се свадба.

Отворени су заповједнички подруми. Изнесено најбоље вино, виски, армањак. Пекли су се јањци. Увежбавао оркестар од најбољих музичара Цигана. Већина логораша већ је била побијена. Савом су плутале лесе лешева. Доведене су жене за забаву. Голе. Са првим мраком је почело. Оркестар је засвирао омиљене усташке песме. Око столова су се мотали логорске мачке и пси навикли на свеже људско месо.

"Ми Хрвати не пијемо вина, већ пијемо крви од Србина", певали су херцеговачке усташе.

Весеље је већ било увелико у току.

Отворили су касу и из ње извадили свежњеве куна државе у нестајању. Китили су Цигане кунама. Одушевљени Цигани трпали су га у џепове, у виолине.

"А ди овди стари сват. Каква је то свадба без старог свата", питао је Младожења.

"Стари сват ће бити онај ко покоље ноћас за сат највише Срба и Жидова".

Послали су Цигане да ложе ватре.

Пет највичнијих је устало.

Остали су отишли по робове.

Кренули су према баракама.

Изашао је и оркестар.

Пијани Цигани су свирали "Дојчланд Дојчланд ибер алес".

Изводили су живе костуре које су данима хранили чорбама од кора кромпира  према ватрама на обали.

И почело је.

Главе су ређали крај себе, а тела су Цигани бацали у реку.

"Лижи ножеве."

И усташе су лизали.

Најстарији је гледао на сат.

Сава је ту била мирна и лешеви су се гомилали.

Расле су и гомиле са главама.

Један је волео да коље децу. Он своје лешеве није бацао у реку. Ређао их је у круг око ватре. Прво девојчице, а онда преко њих дечаке. Голе. Није учествовао у такмичењу. Више је волео да само пресече србосеком аорту. Жртве су умирале дуже.

Победио је професионални месар којем је тек деда постао Папин верник. Скорашњи конвертити  су се доказивали.

Када је прошао сат, остатак су набили у бараке.

Бараке су запалили, а они се вратили за сто и наставили са јагњетином и пићем.

Крици људи из запаљених барака су се мешали са музиком преко које су бацали куне.

У кафрсевдаху Фатмир из Козарца је одгризао голој жени комад дојке.

Испљуно је, али се комада меса одмах дочепао логорски пас.

"Павелићу само реци, Српску ћемо децу пећи", наређивао је стари сват.

И цигански оркестар га је пратио.

А  онда су по столу почели да ломе чаше. Није било више чаша, али су наставили да пију из флаша.

Други је жени до себе одгризао брадавицу.

Фадил је свог омиљеног дечака набио преко стола. Развалио му је анус. А онда кад је свршавао: преклао га.

"Жене на сто да играју".

По столу су, по стаклу, играле најлепше девојке од Земуна до Загреба. Добро храњене и смештене у посебном одјелу. Биле су голе све. Одавно су престале да се стиде.

"А млада, шта ти чекаш, свлачи се".

Младожења клемпави кепец скидао је одећу са ње.

Стомак јој је био већ велики.

"А ти госпу, да л' носи мушкића или  женско".

"Сад ћемо да провјеримо", рекао је стари сват.

Четворица су је ухватили за руке и ноге.

Разапели на столу.

Пришао је са србосеком пијанисткињи Сари Леви и расекао трбух.

Жена се се онесвестила.

"Мушко, госпе ми, има мурицу".

Подигао је дечкића за ногу, пресекао пупак и бацио га логорским псима. А онда и њој пресекао аорту.

Приближавала се зора.

Музика није престајала.

"Жене. Све. Под нож."

Сваки је навалио на прву коју је дохватио.

Клали су их као јањце и бацали псима.

"Ајме, људи, свиће."

Музику су побили из стројница.

У знак захвалности.

Изашли су из бараке у којој је била свадба и у којој су остали само лешеви, полили бензином и запалили.

Изнутра се чуло само завијање паса.

Укрцали су се у камионе и кренули пут Блајбурга, а тамо их је чекала смрт.

Увек неко преживи.

Преживео је Циганин хармоникаш.

Повели га са собом да им свира. Стигао до Париза. Свирао по кафеима Монмартра. Кад год се напије, а пио је стално, причао је онима који су хтели да га слушају причу о свадби у Јасеновцу.

Аутор

Небојша Јеврић (Бијело Поље, 17. мај 1959) је српски књижевник, новинар и ратни извјештач. Писао је за "Дугу", НИН, "Политику", "Јединство", "Стварање" и "Књижевну реч". Аутор је 13 књига. Живи и ради у Београду. Аутор је и на стотине кратких прича, а једну од њих уступио је и "Гласу Српске"

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.