Коме је све посвећен празник Видовдан и какви су обичаји?

Српска православна црква и вјерни народ данас славе Видовдан, Светог великомученика кнеза Лазара и свете мученике српске. Видовдан је непокретни вјерски празник, обиљежен црвеним словом у црквеном календару.

Један је од највећих српских празника.

Видовдан или празник сјећања на косовску погибију обиљежен је црвеним словом у календару СПЦ, а за назив празника везује се Свети Вид који је, према "Прологу" владике Николаја Велимировића, пореклом са Сицилије.

Овај светитељ хришћанство је задужио подвизма у вријеме цара Диоклецијана, великог прогонитеља хришћана.

На литургијама се помиње страдање које је оставило вјечну поруку у историји, етици и традицији српског народа.

Исти датум у календару СПЦ се помиње и као празник старозавјетног пророка Амоса - славе српског кнеза Лазара, који је погинуо на тај дан, а у навечерје празника се својим велможама причестио у Цркви Самодрежи на Косову.

Према "Прологу", СПЦ истог дана слави и свог патријарха Јефрема, кога је Сабор изабрао 1375. године и који је "1382. вјенчао кнеза Лазара за цара".

Видовдан је велики национални празник Срба, празник којим се изражава поштовање и захвалност свима који су се борили за отаџбину.

Српска православна црква, њени вјерници, Срби уопште, Видовдан обиљежавају с посебним поштовањем, прије свега као сјећање на свјесну жртву кнеза Лазара, косовског мученика, и свих његових сабораца, у Боју на Косову на Видовдан 1389, против Турака.

На данашњи дан 1389. године одвила се највећа битка у историји српског народа - бој на Косову, односно сукоб српске војске под вођством кнеза Лазара и турске војске под вођством султана Мурата.

У првој фази битке, српске снаге су потиснуле противника, а један од српских витезова, Милош Обилић, успио је да убије султана Мурата. Његов син Бајазит је накнадно консолидовао своје редове и кренуо у противнапад у коме је заробљен кнез Лазар.

Он је по његовом наређењу погубљен, послије чега се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију.

Први извори о самој бици говоре о српској побједи, а тек касније се јављају наводи о неријешеном исходу и српском поразу (средином 15. вијека). Због тога се сматра да је сама битка завршена највјероватније српском побједом или евентуално неријешено. Сматра се да су два кључна момента битке погибија кнеза Лазара и погибија султана Мурата.

Лазареви насљедници су, под притиском угарских напада (јесен 1389) и њихових контаката са Вуком Бранковићем, склопили у првој половини 1390. мир са Бајазитом и признали његову врховну власт. Уз помоћ његових трупа, они су успели да потисну Угаре и поврате изгубљене предјеле у западној Србији.

Косовска битка је имала велики одјек у тадашњој Европи и успјела је да привремено заустави османско ширење у Европи.

Током наредних вијекова постала је средишњи мотив српске народне епске поезије и српског националног идентитета.

Празник Видовдан је посвећен кнезу Лазару, који је након распада Српског царства владао у Моравској Србији (1371-1389).

Његовом заслугом, окончан је вишегодишњи српско-грчки црквени раскол, који је трајао још од времена цара Стефана Душана. Ради црквеног измирења, кнез Лазар је упутио изасланство у Цариград, гдје је 1375. године постигнут споразум о измирењу, што је представљало велики успјех за српску државу и цркву, а самом Лазару је донијело велики углед у народу и међу свештенством.

Почетком сеоба Срба, народ је његове свете мошти склонио и преселио у манастир Малу Раваницу или Врдник на Фрушкој гори. За вријеме Другог свјетског рата, 1942. године, његово тијело пренијето је у Београд, где је почивало све до 1988. године, када је пренијето у манастир Грачаницу на Косову. Одатле је 1989. године пренијето у Лазареву задужбину манастир Раваницу, надомак Ћуприје, гдје и данас почива.

Кнез Лазар је саградио многе цркве и манастире. Најпознатији су Раваница и Лазарица. Такође, обновио је и манастире Хиландар и Горњак, а био је и ктитор руског манастира Пантелејмон.

Видовдан представља дан жалости, па је српски народ задржао обичај да се на тај дан не игра и не пјева, те да се зауставе сви велики послови.

За Видовдан се у црквама обављају помени за све пострадале у ратовима.

 Постоје средине у сјеверозападној Србији и Војводини гдје се износи сво ткање што жене и дјевојке раде како би се видјело колико су вриједне и показало да је одређено домаћинство имућно.

У неким срединама, попут Мачве, на тај дан су велике задушнице. Излази се до поднева на гробље и доноси храна, риба обавезно, као врста жртве Светом Виду.

Вјерује се да на Видовдан треба устати прије зоре и, гледајући према сунцу, рећи: "Ој, Видо, ој, Видовдане, дај ми вид док сам жив!"

Неки на Видовдан гледају какво је вријеме. Ако на тај дан буде ведро, сву одјећу треба изнијети напоље да се провјетри и напуни добром енергијом. Ако буде облачно, потребно је прекрстити облаке, па ће и киша која падне бити благотворна и добра за усјеве.

У Качеру подно Рудника на Видовдан су изношене и кесе с новцем - да се види и изброји ко је колико у претходној години постигао.

У српском народу постоји изрека: “Какви смо за Видовдан, такви ћемо бити цијеле године”. Зато је посебно важно да на овај велики празник устанемо рано, умијемо се водом у којој је стајала видовчица, дан почнемо молитвом у дубокој вјери, поставимо јасне циљеве, опростимо другима, посјетимо болесне рођаке и пријатеље и “отворимо очи” за све оно на шта смо “жмурили” претходне године – да се суочимо са сопственим слабостима и дамо све од себе да их побједимо.

Значај празника

Значај Видовдана за српски народ проистиче из богате историјске баштине и догађаја који су се везали за овај датум.

Осим Косовског боја, на Видовдан су се одиграли и други важни догађаји који су оставили дубок траг у историји.

Међу њима су доношење Намјесничког устава Кнежевине Србије 1869. године, проглашење рата Турској од стране Кнежевине Србије и Књажевине Црне Горе 1876. године, расправа о Кнежевини Србији на Берлинском конгресу 1878. године.

Видовдан је био и датум атентата на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. године, што је био повод за избијање Првог свјетског рата, који на исти датум 1919. окончан Версајским споразумом.

Године 1921., српски краљ Александар I Карађорђевић донио је Видовдански устав, а истог дана је покушан и атентат на њега од стране Спасоја Стејића Баће.

Видовдан није само датум који обиљежава историјске догађаје, већ је и симбол српског националног идентитета и духовности. Кроз вијекове, овај празник је преношен с кољена на кољено, чувајући сећање на храброст и жртву предака.

У годинама које су услиједиле, Видовдан је наставио да буде симболичан, године 1950, пуштен је у саобраћај пут Београд-Загреб, назван "Аутопут Братство-Јединство", који је био резултат изградње омладинских радних бригада из свих крајева Југославије. Године 1990, амандмани на Устав Хрватске су усвојени, а Срби више нису били конститутивни народ.

На Видовдан 1992. године пробијен је коридор код Брчког, спојена су два дијела Републике Српске и успостављена веза западног дијела Републике Српске са Србијом, због чега је назван коридором живота.

Године 2001. на Видовдан Слободан Милошевић је изручен трибуналу у Хагу, а пет година послије на овај датум Црна Гора примљена у Уједињене нације као 192. земља чланица.

Ови догађаји су само неки од многих који су се одиграли на Видовдан, показујући да овај празник и даље има важност у савременој историји и политици.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.