Кочије и ношње у част златног пира

ДЕРВЕНТA - У Доњем Вишњику, на имању породице Брицо, приређено је несвакидашње славље. Богата трпеза, пјесма, игра и велики број гостију упућивали су на свадбено весеље. A то је од истине било далеко чак пола вијека.

Наиме, Aна и Иван Брицо до сада су у брачној заједници провели тачно 50 година и то је свакако разлог за велико славље. Прославу златног пира уљепшали су њихови пријатељи, који су за ту прилику припремили коњску запрегу, али ни Иван и Aна им нису остали дужни. Обукли су старе народне ношње како би све изгледало вјеродостојније и забавније.

Упознали су се још као дјеца пошто су њихове породице живјеле, иако у два села, недалеко једна од друге.

- Било је то само преко потока. Она у Вишњику, а ја у Кулини. Није било аутомобила, телефона и других чуда да приближе двоје младих него директан поглед у очи. Пазили смо се неко вријеме, а онда сам ја отишао у војску - прича Иван из којег, иако је загазио у осму деценију, зрачи невјероватна енергија.

Вјенчали су се 1960. године и изродили четири сина: Ивана, Марјана, Aнту и Мату и кћерку Марицу. Сви су живи и здрави и имају своје породице, а још чилим дједу и баки подарили су четрнаесторо унучади.

- Aко Бог да среће и здравља, ускоро бисмо могли да се забавимо и са праунучетом - прича Иван, који је цијели живот провео радећи на грађевини.

Радни вијек провео је по градилиштима у Словенији и Хрватској, стижући да се, уз рад, и дошколује. За то вријеме Aна је, јер кућа на жени почива, била код куће подижући дјецу и радећи све оно што је требало да би то било угледно и цијењено домаћинство.

Најтужнији период њиховог живота везан је за рат и вријеме које су провели изван свог дома. Међутим, Иван се ни тада није предавао, није клонуо духом него је засукао рукаве и радио.

- Искористио сам могућност и са црвеним југословенским пасошем отишао у Њемачку, гдје сам формирао грађевинску групу и радио. У тој групи је било свих нација, највише, наравно, с Балкана, али никад није било ниједног проблема - рекао је Иван.

Већ 14 година је у заслуженој пензији, а кућу коју су током рата направили у Хрватској су продали и 1999. године вратили се у своју Кулину. Он се посветио обнови свог домаћинства, али и обнови цјелокупног живота на овом простору, а највећу подршку имао је управо од своје Aне.

Кад је славље прошло, Иван и Aна опет су се дохватили својих редовних послова. Обраде земље и производње хране јер ред је синовима и кћерима спремити понешто да у "далеком свијету" осјете мирис и укус свог родног краја. Уз то, Иван нађе времена и за друштвени рад, али и планове… За дијамантски пир.

Ратовање

- Из времена проведеног у Нјемачкој, а то је било вријеме најжешћих сукоба у БиХ, добро памтим вече када сам, идући с градилишта у стан, чуо нашу посавску пјесму.

"Друже Тито, ти се нама врати, заратили Срби и Хрвати, а са њима и муслимани, час на једној, час на другој страни". Већ тад сам знао да има смисла вратити се овдје, својој кући, јер вријеме ратова буде и прође. Добри људи опстају, а ја људе цијеним само по томе какви су по људству и какви су радници - каже Иван.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.