Језиве наредбе хорди зла још одзвањају док језа тиња у костима потомака

БРАТУНАЦ - Ратна дејства на подручју Подриња, која су почела у другој половини априла, нарочито су се, записано је у првом тому "Атласа злочина током Одбрамбено-отаџбинског рата", разбуктала у јуну 1992.

Сребреница је, уз Братунац, била стјециште најжешћих оружаних сукоба. То се највише одражавало на села која су окруживала урбано језгро Сребренице које је било центар снага тзв. Армије БиХ у овом крају. Почетком маја крећу напади припадника тзв. Армије БиХ на српска села. Као и у осталим српским селима и у Залазју су Срби држали страже с циљем заштите. 

Међутим, често их мјештани нису успијевали одбранити, али ни преживјети. 

ЛИКВИДАЦИЈЕ

Тешких судбина и језивих прича пуно је Подриње. Села су падала, а несреће се надовезивале једна на другу. Бљечево, Залазје, Сасе, Загон, Кравица... Брежани, Крњићи, Подравање... Готово на сваком педљу је потекла српска крв. 
Неке приче су познате, а треба их понављати. Има и оних непознатих широј јавности, али то не значи да су мање вриједне. 

У Братунцу ће овог 4. јула пред окупљене стати Анка Млађеновић и у име свих породица страдалих затражити правду.

Сребренички муслимани упали су у село Јежестицу 8. августа 1992. и убили девет мјештана. Међу њима је, записано је у републичком "Атласу", био и Анђелко Млађеновић чији су преци стравично страдали на истом огњишту и у Другом свјетском рату.

- На кућном прагу убијају мајку Савку Млађеновић и њена два сина, Драгана и Анђелка коме су муслимани, док је лежао рањен, одсјекли главу до рамена јер је Србин и што је имао лијепу црну браду - посвједочио је учесник одбране села Раде Стјепановић, а пише у "Атласу злочина".

О бруталности муслимана у Јежестици причао је и Михајло Млађеновић. 

- Ратни командант Сребренице Насер Орић и Кемал Мехмедовић из Пала код Поточара одговорни су за свирепи злочин муслиманских снага 8. августа над мојом мајком Савком и браћом Драганом и Анђелком. Један Бошњак који сада живи у Живиницама потврдио ми је да је Мехмедовић Анђелку одсјекао главу и да су је, након што је од Орића добио награду од десет марака и џак брашна, шутирали по сребреничком игралишту - причао је Млађеновић. 

Анђелкова кћерка Анка имала је само пет мјесеци када су јој заклали оца и убили стрица пред очима њене баке. Данас и она има храбрости да говори. 
Постоје, каже, судбине које као да носе терет читавог једног народа. 

- Мој отац Анђелко није дочекао да види како одрастам. Нисам могла да га загрлим када ми је било тешко. Да га питам за савјет. Да подијелим са њим своје радости. Све оно што је требало да буде дио једног дјетињства, мени је остала само жеља. Али, иако га нисам упознала, упознала сам га кроз љубав људи који су га памтили - испричала је Анка за "Глас", уз нагласак да ниједно име, које стоји иза бројке 3.267, не смије бити заборављено. 

СИНОВА ЛОБАЊА

Анђелко, нажалост, није једини који је убијен на тај начин. У Ратковићима је одсјечена глава Живану Продановићу која је пронађена и мајка Добрина ју је познала по зубима. Та фотографија крика мајке са лобањом у рукама обишла је свијет, али уз лажно објашњење да се ради о муслиманској мајци.

- О смрти сина Живана, Добрина Продановић рекла је да није ништа знала све док није ослобођено село те су сви лешеви били донијети у Факовиће. Од њега је остала лобања и пар костију, а мајка га је препознала по поправљеном зубу у горњој вилици. 

На тијелу Винке Максимовић, уз ране од метка, биле су видљиве и ране од ножа. Мртву Борку Милановић пронашли су у њеној кући поред кревета. На прагу куће пронашли су Обрада Богичевића који је био заклан. Зору Продановић су пронашли спаљену. Ту су пронашли тијело Стојана Стевановића (брат од стрица свједока) те видјели да је он био заклан и да му је полни орган био одсјечен и стављен у уста. Стомак му је био расјечен. Поред Стојана у Брађевини су нашли и убијене Раду Јовановић, а у Магудовићима Новицу Стојановића, Славка Петровића и Љубишу Гајића кога су муслимани послије убиства бацили на гомилу кукурузовине и запалили - испричали су свједоци, а документовао Републички центар.  

Мучен па убијен је судија Слободан Илић коме су, према изјавама, и очи извађене, а претходно је ликвидиран и посланик Горан Зекић у засједи на путу између Сребренице и Залазја. 

Косана Зекић је заклана, Гојко Јовановић убијен, Милан Зекић рањен и као такав пребачен у Београд на ВМА гдје је подлегао ранама 9. јула. 
Срби у Гниону убијани су на крсну славу. 

- У својој кући, приликом прослављања славе убијен је и запаљен Радојко Милошевић који је имао око 70 година и био је полуслијеп - пише у публикацији. 

Приликом напада на село Ратковићи убијена је непокретна Десанка (70) те је запаљена са кућом.  

- Ја сам једва препознао свог брата Радислава и то на основу бурме на прсту, а тијело му је било измасакрирано и паљено највјероватније лет-лампом, са мало гардеробе на себи - свједочио је Бранислав Васиљевић. 

Марија Јеремић, која је на Петровдан изгубила два сина, Марка и Радислава, свједочи да је тијело Радислава размијењено. Марково није пронађено, али...

- Приликом ослобађања Сребренице у кући, власништво оца Насера Орића, од стране Славише Јеремића и Горана Лазаревића, пронађена је лична карта мог несталог сина Марка и ту личну карту су мени донијели - пише у "Атласу".

Записано је и свједочење о 5. и 12. јулу у Загонима. 

- Људи који су пронашли моју супругу причали су ми да је сва била исјечена. О другом нападу изјаву је дао Радоје Гвозденовић: "Поред убијених смо нашли каишеве којима су их муслимани везали за дрво и мучили. Сви су били масакрирани, исјечени и разбијених глава" - остало је записано. 

СПОМЕН-ОБИЉЕЖЈА

Једном недавном одлуком Владе републичке институције су поставиле темељ за градњу спомен-комплекса у Подрињу с циљем да никад не буду заборављени убијени и они чија су тијела скрнављена и послије смрти. 

Предсједник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице Бранимир Којић истиче да је сјећање 
једна од најбитнијих ствари, јер смо, очигледно, у прошлости с тим заказали те се историја поновила. И то врло брзо. 

- Ми смо овдје велики страдалници и томе морамо учити нашу дјецу - каже за "Глас", али не крије да страхује, јер сматра да српски народ није на висини тог задатка. 

- Ми смо у мају, јуну и јулу барем једном седмично на гробљу. Да смо на свако то спомен-обиљежје водили по један разред, по десет, 15, 20 ученика могли смо направити први уводни корак. Жао ми је и што се цјелокупна јавност сјети Подриња само у овим данима. О размјерама и појединачним злочинима треба да говоримо сваки дан. Да мјесечно пустимо на нашим сервисима барем један филм о страдању у Подрињу, а има их и још се снимају - истакао је Којић. 

То је, каже, наша обавеза. 

- Оно што ми можемо јесте да слушамо причу једног Бране Вучетића који је доживио страхоте, изгубио цијелу породицу. Он и даље има храбрости, жеље и воље да прича о свом страдању. Сви треба да се укључе у све, од локалних заједница до републичког врха и сваки Србин који жели да ово што се нама дешавало не оде у заборав - закључио је Којић у сусрет једном од претешких датума у Подрињу. 

БИЛИ СУ ДЈЕЦА...

Српска памти и стравично убиство Слободана Стојановића који је имао 12 година и пао у руке непријатеља, јер се вратио по пса. Тог дјечака из Доње Каменице је у јулу 1992. године убила Елфета Весели припадница Армије БиХ.

О породичној трагедији прича и Бране Вучетић који је као дјечак преживио све страхоте рата, логора и смрти. Дјеца су убијана и у Скеланима. Док је са мајком Милицом покушавао да побјегне преко моста 16. јануара 1993. године, снајперским метком је убијен и петогодишњи Александар Димитријевић.

Сребренички касапи убијали су и нерођену дјецу. У мучком нападу на село Горње Магашиће убијено је седам жена. Међу њима и Љиљана Лончаревић у шестом мјесецу трудноће.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.